Grobljanske priče
Mermer i granit ne mogu da slušaju, ne mogu da ispredaju naraciju. Kao ni drveni krst, koji će pobosti povrh svih nas kad za to kucne čas.
Ali oni svedoče, tiho i stabilno, kroz decenije...Kad bi klupe, betonske vaze za cveće, umorni četinari ili oronula kapela, mogli da govore... Sigurno bi ispričali najzanimljivije, ali i najtužnije priče o kojima groblja svedoče...
Blatnjavim, uzanim putićem, približavala se starica kose povijene u maramu. Uvlačila se u svoj ištrikani džemper, kako bi izdržala nalete hladnog vetra koji joj naročito iritira kostobolju. Iz svog cegera okačenog o reumatičnu i drhvtavu ruku, izvadila je počasti. Kolače, sok, čokoladu... Ali ne i kafu, jer on nije voleo kafu...
Već trideset godina ona, gotovo svakodnevno, dolazi na ovo mesto. U ovaj hram uspomena, stecište svih njenih briga i noćnih mora. Seda na klupicu pored groba zalivenog u meremer i posmatra sliku svog sina jedinca koja leži na već iskrzanom, požutelom spomeniku. Zatim posmatra polomljeni, osušeni krst na grobu svog muža, grobu zaraslom u korov. Ništa nije učinila kako bi mesto njegovog večnog počinka učinila pristojnim, uglednim. Jer on je kriv, zar ne?! On i njegova rakija! Glavni razlog zbog kojeg je, od njihovog dvadesetogodišnjeg sina, mlade uzdanice, ostala samo moždina, krv i drob razlivena po šinama na koje se bacio.
Steže pesnice, pušta suzu niz lice, i još jednom setno zagleda nasmejanu sliku. Zatim odlazi istim blatnjavim putićem kojim je i došla, kroz groblje čije priče niko neće moći da ispriča…
TV
taedium_vitae · 5. maj 2013.
taedium_vitae · 5. maj 2013.
