Колико технолошки, материјално напредујемо, толико духовно слабимо, заостаjемо. Ето, неки дисбаланс данашњице, како појединачно тако и скупа, као човечанство. Не опажамо, не осећамо, потајно патимо, згрчени у свом свету, плачемо па опет у бунилу устаjемо.

Журити значи не приметити лепоту живота, не ослушнути цвркут птице која ти наговештава шаренило тренутка. А тиме не увидети лепоту дана, иако је сиво а киша тек стала. Журити значи заборавити све.

Он жури; па ми се безвољно јави. Махне оном осушеном руком и упути блед поглед.
ТРАС - ето то је ономатопеја разбијене естетике, разбијене као стакло. ПФФШ - то је ономатопеја угашених осећања. ТУП - најзад, то је ономатопеја потонулог човека, који гасне у својој журби, у журби да баци смеће и врати се за рачунар. За фотељу где и умире кроз коју годину.