Ironično - odrična fraza kojom se podrugljivo pobija iznesena tvrdnja i sugeriše izričito suprotno.
- Kaže Mile da je na fakultetu bio neko mudo u studentskom parlamentu, zna ljude, može da mi sredi...
- Čuj, fakultet?! Mile? Proš'o pored fakulteta! Pa on je srednju na pola zajeb'o.
--------------------------------------------------------------------------------------------------
- Veliki je to gospodin...
- Proš'o pored gospodina! Gnjida!
Austrijski ekspresionistički slikar i pesnik, poreklom iz Češke.
Najpoznatiji po tome što se preziva Kokoška.
-Kokoška. Oskar Kokoška.
Likovi koji imaju neodoljivu potrebu da pronadju dlaku, mrvicu ili podvrnutu kragnu i još jači poriv da to svojom rukom doteraju u red.
Trebe ili peglaju svog sagovornika.
-Razvod. Čuješ li ti?! Podnela sam zahtev za razvod braka. Deca će...
-Ljubavi, samo da sklonim ovo...loknica ti je prekrila privezak.
-...pripasti meni. Imovinu nećemo deliti. Ionako je sve moje. Ti si jedan..
-Imaš trepavicu na nosu. Aj da dunemo želju.
-...neopevani kreten. Duvaj sam.
Kazemo za nekog ko nosi veliki broj patika.
A: Gde si kupio te čamce? Mozes njima pozar da gasis!
Dve šiptarske prostitutke plaćene za pušenje.
Vozač autobusa.
"Majstore, je l' može zadnja?"
Alter ego Minje Subote
Siđite mi s kurca bre deco nemojte da vas kasapim motornom testerom
Uđe kroz otvor 2 milimetra, ne može da izađe kroz širom otvorena balkonska vrata dimenzija 90x220.
Uključivanje smarača u vidu šuntavog burazera iz Nemačke, kumovog napaljenog klinca ili sličnog mentalno izazvanog lika u sopstveno društvo. Ne bi ti sam to nikad preduzeo, ali te ekonomsko-finansijski razlozi pritiskaju, a i matorci isto, pa moraš. Posledice su trajne i negativno utiču na tvoj imidž međ’ ortacima.
- E, matorci u selu, hoćeš do nas malo? Da pikamo Fifu, a imamo i neku dedinu kleku, sobaljuje grm.
- Pa, hajde, ali morao bih da povedem i Simeta.
- Onog tvog rođaka što si dovodio pre? Što mi je sestre nudio kitom? I pojeo kevin nov balzam za ispucale kapke?
- Aha... Jebiga, opet mi zapao program inkluzije. Vučem ga ko bukagije ceo vikend.
- Aj čujemo se onda kad te pomiluju.
- Stani sekund samo...
- Ččššš.. Matori, gubi mi se signal
Plafon.
Ne prede crnu vunu, ne kune sudbu kletu, ne bije se pesnicama u grudi staračke... Jednom rečju, neuznemiravana žena i vrlo srećna zbog toga. Na vreme je naučila svoju decu da je bolje brze zamoriti noge nego ludu izgubiti glavu.
- Daj Simke, što si pička tolka? Napravio sranje pa zapalio, a ona petorica ugaziše Mićka i Žuća, u Urgentnom su završili!
- E moj burazeru, znaš da Bežanića majka nikad zakukala nije.
Kurac moj. Nažalost, ova konstatacija ponajbolje opisuje nestidljivu šupljinu egzistencije i alavu, grotesknu babušku šunda koja čuči na ramenima savremenog čoveka. Nemojte me pogrešno shvatiti, autor nema ništa protiv Gordana Kičića, čoveka koji uvek glumi sebe, čak i kada to ne pokušava, čak i kada ne glumi, čak i kada pazari povrće. Stvar je u stavu, stavu koji se tako besomučno, preko veze, intruzivno nameće pitomim ljudskim glavama, stav da moraš biti prikaza sposobnosti, govoriti brzo, naizgled mudro i smisleno čak i kada opisuješ brabonjastu jutarnju fekaliju, sve gurmanski začinjeno teatralnošću i šik akcentom koji tako dobrano doprinosi navodnom kvalitetu diskursa. No, ne stajmo na diskursu, glamur je takođe bitan, taj zalizani, klintistvudski pilj, jako poželjan je u arogantnom pohodu na društvenoj lestvici. Biti Gordan Kičić, stvar je kvantiteta nad kvalitetom, naporni oratorni fejl u skupocenom kaputu, čija iritabilnost naprosto zbunjuje slušaoce, dovodeći ih u zabludu da su zapravo čuli nešto jako bitno. Gordani Kičići su svuda, uspravljeni, babunsko kokainskih pokreta, brzih, neartikulisanih i tako pažljivo skrojenih da deluju preduzetnički. Oni što te zovu druže, bato, brate, kume, prike, kada im nešto treba. Za svaku radnju imaju čoveka, koji će skokom, gde oni okom, često okićeni muškim torbicama (hmm, gramatička neispravnost), rejbankama i mokasinama. Čelnici stranačkog podmlatka, ili pak oni koji to pretenduju biti. Poznajete takve glave, umesto aure širi se smrad svežeg izmeta, zakrljžljali evolutivni impuls, osećaj inkompetetnosti zavijen u ukrasni papir, i taj ogavni, ogavni pogrešno usmereni kontemplativni zrak u svaki vid materijalštine. Gordan Kičić koji gleda u zvezde, ne razmišlja o vaskolikom kosmosu i beskonačnosti nepoznanice bitisanja, on zvezde povezuje u dve povelike dojke, sa svežnjem novčanica između.
A Bogdan Diklić? Bog. Samo što je uvek glumio budale. Simpatične, duboko poremećene, dopadljive budale.
- Pa dobro, možete mi makar reći razlog zašto nisam primljen, ovo je tehnički pregled, a ja imam položen pravosudni i 10 godina radnog iskustva u struci, 34 seminara i 22 obuke.
- Sinak, deluješ mi nekako, kako da se izrazim, kao onaj naš glumac, kako se beše zove, ma znaš onaj, dobar je, krvav je. Meni treba neko, hmm, energičniji, radikalniji, zapeta puška da bude, kreativno usmeren na izlazak iz svoje komfor zone. Razumeš?
----------
Pravnik G.Ž. 37 godine, digao u vazduh podružnicu Tehničkog centra "Fred Kremenko". Kažu, bio je dobar momak.
