brizno stovrenje koje bdi nad tobom da se ne bi prehladila

licnost koja je u primanju nagrada zenski Dinkic

Srpska nirvana.

Реченица на коју помислите (или је у екстремнијим варијантама и изговорите) када видите заносну припадницу лепшег пола која веома безобразно и провокативно врцка док хода.

Фонтана младости.

Ono što doživljavate dok "živite i radite daleko od rodnog kraja"(izraz radio Beograda, iz emisije za gastarbajtere).

Te halucinacije se javljaju kao reakcija organizma na stresne situacije doživljene preko dana, u tuđini, a u cilju lakšeg prevazilaženja tih trenutnih muka i to konstatovanjem da za neko vreme idete u Srbiju na odmor i da će vam tamo najzad biti bajno, kako to SAMO u Srbiji zna da bude.
Prisećate se svih lepih situacija koje ste imali u Srbiji, naravno zaboravljajući pritom da su vam se sve one zajedno desile tokom par decenija, a ne tokom par dana života u Srbiji.

Najzad dođe dan kada polazite prema Obećanoj zemlji!
Vozite 1700 km bez prestanka, kako bi stigli što pre do granice Srbije, jedine, najlepše, najbolje zemlje na svetu gde vas čekaju sve lepe stvari na svetu. Nećete da spavate u nekom usputnom motelu, da ne gubite vreme...

Po autoputevima zemalja kroz koje manijački vozite do Srbije, trkate se sa primercima sličnim vama u polovnim Mercedesima, samo poreklom iz Anadolije, Pirinske Makedonije i sličnih takvih obećanih zemalja.Da bi izdržali taj samoubilački ritam vožnje, neprekidno se nalivate "Red Bulom", "Red Devilom", petostrukim kafama iz već pripremljenog termosa.

Na kraju, kroz Mađarsku imate prolazno vreme dostojno Montoje.
Iznenađujete se šta vaš auto može da izvede pod tolikim teretom(pokloni za familiju).

U duševnom stanju višestruko silovanog zombija, stižete na Horgoš! Na ćirilici piše "Добродошли у Републику Србију"!!!
Leđa i dupe su zalepljeni za sedište, pa posle laganih par sati čekanja na ulaz,(po vrućini od 40 C), uspevate da najzad uđete u najlepšu zemlju na svetu.
Parkirate se odmah posle ulaza, da pišate, pošto ste zadnji put pišali negde kod Regensburg-a. Miris WC-a vas trenutno budi iz stonda u kome se nalazite, a baba-sera vam to zadovoljstvo naplati 100 dinara, oko 3 puta više nego u EU(valjda zbog te aroma-terapije koju tamo nemaju). Zatim spavate u prvom SPSKOM motelu. U sobi ništa ne radi, osim praznog frižidera koji prazan drnda i ne može da se isključi.

Budite se oko podne, zaključujete da vam je neko ukrao antenu sa kola, ali palite auto i počnete da dodajete na onih 1700 km, još oko 500, koliko imate do kuće. Usput platite putarinu onoliko koliko je platite za godinu na mrskom zapadu...

Najzad, stižete kući, ljubljenje, radost... Posle tri minuta primetite da više niko ne gleda u vas, nego u poklone. Ležete da spavate.
Ujutru zatičete ogromnu ogrebotinu na kolima koju je ekserom napravio vaš komšija, iz ljubomore. Na putu do auto-limara, delite mito policajcima. Zatim stanete da kupite nešto u samoposluzi i zaključite da je sve skuplje nego na mrskom zapadu.

-

Uhvatite sebe kako krišom gledate na kalendar da vidite još koliko treba da budete na "odmoru" i kada se vraćate nazad...

Godina 1984, još nam visi Titova slika u predsoblju, a ja već postao gimnazijalac!
U džepu imam 20 dinara, i već dva sata razmišljam kako da usnulog ćaleta(sada pokojnog) opljačkam za još dvadeset dinara, pa da imam dovoljno za dva čaja(sa limunom!) u "Korani".
Posle munjevite akcije privlačenja tatinom buđelaru (tu moju akciju i danas izučavaju na fakultetima za nindže), dolazim do drugih 20 dinara, tako neophodnih za moju kompletnu sreću u životu.
Tragove tog svog zločina sam uklonio tako dobro da ni svi holivudski forenzičari zajedno ne bi mogli da snime o tome ni 15 sekundi u nekoj epizodi, toliko je to malo dokaza bilo ostalo!

Izlazim napolje sa dilemom kako da to najpametnije utrošim...
Dva su puta predamnom. Jedan je do naselja Aerodrom(4km), a drugi do Stanova(6km). Kola naravno nemam, a ni pare za autobus, samo za ta dva čaja(i to ako nisu poskupeli!). Na kraju one dalje destinacije me čeka ONA, ne tako lepa, da zajedno idemo u grad, a deluje kao da bi rado zastala u nekom od usputnih parkića. Možda se budemo i po'vatali!

Na kraju one druge i bliže destinacije je prelepo i prepametno žensko stvorenje u koje sam pomalo zaljubljen, ali sve deluje da će pre bilo čega morati makar 3-4 kanistra čaja da se popije sa njom, i to u dužem vremenskom razdoblju.

Namaknem kapuljaču, kiša je lila k'o iz kabla, pa odlučnim korakom krenem prema ružnijoj koju ne volim!

......

Godina 2010, živim u Luxembourg-u, jednoj od tri najbogatije zemlje na svetu.
Tita nema, u predsoblju mi visi kalendar uplata "Paribas" banke. U novčaniku par EURO novčanica i pregršt kartica sa četvorocifrenim limitima. Ispred kuće dva auta i džip.
Živim sam samcit u ogromnoj kući, najbliža familija je 2100km daleko, a čak i kiša ne pada.

Skoro je 7 sati i za nekoliko minuta će prelepo stvorenje koje se otvoreno loži na mene ("senzibilna skandinavska ženstvenost") da me zove da idemo zajedno na neki heavy-metal fest u jedno obližnje seoce.
Tamo nema čaja, samo Paulaner i Bofferding pivo...Neće ni da poskupi, a i da poskupi, niko to neće ni da primeti.
Sigurno će da me spopadne i to ne po parkovima, nego u mom ili njenom krevetu. I ona živi sama...ima i ona dva auta.

Jbg...samo što sam došao i istuširao se, a na Sky TV počinje Eddie Izzard da priča fazone...a ona ionako mnogo priča gluposti, stvarno nemam volje da nju slušam.

Gasim telefon na minut pre poziva.

Glavni krivac za sve.
Prestali smo da se množimo,podeljeni smo na sto različitih strana,oduzimamo se po kafanama,a presaberemo se tek kada nam se sve obije o glavu.