Poslednji vapaj osobe koja je u govnima do guše a kolena kreću da joj klecaju. Osobe koja je pretrpela i i dalje trpi jebanje teško i surovo bez imalo milosti, a trpi jer mora pa joj je glas jedini način da ostane svesna, te da ne pukne i poubija komšije onim metalnim za tepihe.

Nova godina je, za one koji ne znaju, momenat kada zemlja napravi pun krug i vrati se na početnu tačku. Bravo za zemlju. Skoro kao kad ono dete na inkluziji konačno pročita dva ovna na brvnu bez da dobije epi napad pa celo odeljenje sa sve učiteljicom krene da skače da se veseli i da čestita.

Ljudi se okupljaju masovno, slave. Ceca peva za džabe, toliko ju je uzbudila činjenica da se i ovaj put zemlja uspešno okrenula. Vadi sisu na sred bine i odjednom dolazi Veljko posle sedme uzastopne pobede nad konobarom iz kafane dva lovca i sav zadihan kreće krvnički da sisa. Grand parada je u transu.

Zašto toliko nemamo poverenja u zemljine sposobnosti da ispuni jedan osnovni zadatak, koji inače obavlja milionima godina unazad? Jel staneš nekad da se zapitaš koliko je zemlji ponižavajuće jebeno da je svake godine iznova i iznova tretiraju kao debilasto dete koje ne može da pročita dva ovna na brvnu? Naravno da ne, majku ti jebem ja.

Onaj koji nema para da plati kurvu.

Živiš sa osobom u 20 kvadrata i ona te pita gde si?!
Da, živimo u Dover zamku, trenutno sam u istočnoj kuli, proveravam artiljerijsko naoružanje, poslaću paža, da te pita šta hoćeš.

Hladan beše jesenji dan 90 i neke godine, sedimo kraj šporeta deda i ja i deljemo šunku, ren, baren krompir i mladi sir. Baba ispekla pogaču. Svakom po jednu...
I tako ti se ja i deda prejedemo. Ja sam malo više pojeo od njega, al mlađi sam, pa sam bolje podneo prežderavanje.
Deda je opleo celu zadnju šunku, par kila krompira, punu kačicu mladog sira i dve tegle rena. I od moje pogače je malo štrpnuo. Međutim, mislim da je njega sjebalo to što je posle svega toga pojeo dva parčeta baklave. De bre toliko slatko na prazan želudac?
I zapeko deda, naduvo se ko žabac, ne može da bekne, a ja skapiram da ga moram odvesti u bolnicu ili je gotov.
Otkotrljam dedu do auta, zovem dvojicu komšija da ga ubacimo, i pravac za grad.
U bolnici ga prime preko reda, jer su svatili da je hitan slučaj, i reše da ga odmah operišu. Jedino se tako mogla izvaditi sva ona hrana što je zapekla u dedinim crevima. Kakvi crni laksativi, klizme i ostale papazjanije? Samo nož tu pomaže!
Mene puste da kroz one okrugle prozorčiće pratim tok operacije. Znali su koliko volim mog đedusinu...
Uspavaju oni dedu, raspore ga ko svinjče, i krenu da vade organe. Naređali činije oko stola i slažu ih. U jednu pluća, u drugu bubrege, u treću jetru, pa u neku veliku kadicu creva i želudac.
Ja se mislim lep te jebo, ko će sve to da vrati unutra? Al doktori su to, znaju šta rade, valjda...
U tom momentu ulazi u salu Steva portir i dere se ''***Eno dole sindikalci pišu krompir, tovne piliće i turšiju! Na 12 rata jebote***!''
Dva doktora, tri pomoćnika, anesteziolog i dve sestre, odjuriše u prizemlje ko opareni, a deda mi ostao onako rasčerečen na stolu.
Gledam ja kroz one prozorčiće i neka me ledena jeza prođe. Ostavili su otvoren prozor, a na prozoru se pojavi ogroman gavran. Sleteo na okapnicu ko Boing, i upiljio u dedinu džigericu.
Ja da uletim u salu da ga oteram, kad ovi što odoše sve pozaključavali. Stanem ja da se dernjam, da dozivam u pomoć, al nigde žive duše. Svi kod sindikalaca, a na spratu deda i ja sami.
Lupam je na prozorče, šutiram vrata, molim se bogu, al gavran neumoljivo ide prema činiji sa dedinom jetrom. Panika me obuzela, i strah, od nemoći me spopao bes, al gavran korak po korak, sve bliže svom obroku.
Kad je već otvorio kljun i krenuo da ga zabode u dedinu džigu, a ja nemoćno ronio suze, deda otvori jedno oko, pridigne malo sedu glavu i procedi kroz zube ''**Iiiiiiiš tamo živino**''!!!