Aksiom ljudskog postojanja u kojem je promjena jedina konstantna, što se u konkretnom slučaju odnosi na ljudsku prirodu, a manje na postulat fizike. Baš poput medvjeda i čovjeku dosadi dugoročno obavljanje radnji na isti ili previše sličan način. Zbog toga se trudi pronaći bijeg od rutine, mijenjajući subjekte i objekte unutar svijeta u kojem egzistira, tražeći iluziju sreće ili makar privid zabave i uzbuđenja; te čari koje se vremenom provedenim u čauri monotonije istroše.

Iako žeđ za promjenom ima svoj korijen u evoluciji i nagonom čovjeka za poboljšanjem, zbog čega se civilizacija uzdigla do nivoa moćnog društva primata u odjelima, na ličnom planu je stvorila brojne probleme pojedincu koji vapi za drugačijim. Upravo zbog svoje pohlepne prirode i traženja "leba preko pogače", čovjek se dovede u situaciju da zbog nagona za mijenjanjem dobre prilike ispusti, samo kako bi jurio fatamorganu koja se često, baš poput oaze u pustinji, pokaže kao iluzija. Takvo ponašanje čovjeka može da odvede na prosjački štap jer repetitivan, ali solidno plaćen posao, iz puke dosade zamijeni karijerom DJ-a koja propadne brže od demokratskih reformi u Kini.

Još ćešće se dešava da prosječni ljudski specimen, vođen nagonima koje ne može kontrolisati, usljed nedovoljno izgrađenog sistema filozofskih vrijednosti ili religijskog straha od boga, svoje dobro, ali dosadno ženče sa kojom ima misionarski seks bez pušenja dva puta mjesečno, proba zamijeniti rasnom, jedva punoljetnom klinkom sa odličnim sisama. Kada se potreba za ubijanjem dosade ugasi usljed privremenog zadovoljenja hormona, neurotransmiteri se vraćaju u balans, ali tada često bude kasno, jer su ponašanja koja su dovela do tog zadovoljenja učinila tektonske poremećaje u redovnoj stvarnosti, što se manifestuje kroz nepovratni gubitak statusa kvo. Tada se kreće ispočetka, sve dok medvjed ne pronađe pećinu, prezimi u njoj nekoliko kalendarskih sezona i onda se, pod provalom hormona, opet počne vrtjeti na ringišpilu emocija, zaboravljajući prljavštinu jaruge u koju ga je luda glava već jednom bacila. Jer dokon um đavolja je rabota.

Kratkotrajno zadovoljstvo, dugotrajna patnja.

Takva je žena. Uvuče se pod kožu, nalik na miris ili nemir, ni sam ne znaš kada i kako je tu dospela. Ušunja se tako i zauzme samo središte, i središta svih središta – vremena, suštine, i samog zbivanja i postojanja. Popije pamet i pohara srce, otvori dušu i istera iz nje sve što joj ne odgovara i ne treba, napuni je čežnjom, sujeverjem i vradžbinama, i tako blistava i strašna, načini od sebe polazište svakog lutanja i razlog svakog povratka. Preotme volan i okreće oko sebe čitavog čoveka, njegove nagone i misli, odluke i postupke, istine i obmane. Zavrti ih i okreće dok ne načini sklad, ili se zaigra i razbije sve u paramparčad.
Takva je žena : ulazi u život, naglo kao nevolja il požar ili – prirodno i tiho, kao svetlo što nahrupi u sobu ispod vrata. Udje u njega nehajno i lako kao u svoj stan; gledaš je, začudjen, nepoverljiv, i pitaš se odakle li je zalutala. Čudi se i ona, posmatra prašinu što se taloži po sećanju i paučinu gde se niže po ćoškovima duše – sve to posmatra i misli se – koliko posla ima ovde...
- Hej! Ovde sam, zar me ne vidiš?
Ne čuje.
- Zaista me dugo nije bilo.
Skida mantil i prebacuje ga preko fotelje, razmiče zastore davno navučene, i pušta unutra svetlost i dan, pušta zaboravljene, zabranjene boje, da zaliju zidove i razmile se pod krevetom i ormanima, kud koja.
- Nemoj! Ne znaš šta činiš...
Vezuje kosu u rep, skida bele čaršave bačene na strasti i osećanja.
- Ne može, Ne dozvoljavam ti! Ovo je moj stan!
Uzalud. Otvara fioke jednu po jednu, pronalazi lepak i popravlja oštećene snove. Poravnava rubove na tepihu, skida kutiju, vadi šarene konce i krpi poderana nadanja i čežnje. Gledaš nežne gipke prste kako ih nagriza lepak i bodu igle – gledaš je i misliš – imaš li ti imalo stida, dokle misliš...
Katanci na davno zabravljenim vratima – pordjali, užasni, ključeva namerno slomljenih u njima – razoružava ih pogledom; penje se na tavan, silazi u podrum, pretura po ostavama.
- Ma čuješ li me bre – ne dozvoljavam ti! Ne dam, to je moj mrak!
Ne čuje me, ne vidi, ne postojim – mene nema, ni podruma ni mraka više nema – mesto svega, sad je samo ona.
Takva je žena : zadje ti u baštu, a ti se i ne sećaš da imaš baštu. Gleda uvelu lepotu, gleda ogradu poleglu u travi; podiže je, prstima vadi iskrivljene eksere iz natrulih dasaka i meće nove, farba je, jača i učvršćuje. Zasuče rukave i, sva od namere, divnim belim rukama čupa korov i lomi trnje, i sadi namesto njih nove misli, nove želje i ideje – gleda ih gde niču, bokore se i pupe, i cvetaju i rastu od same njene blizine.
Takva je žena. I daleka, i kada je nema li zauvek ode – tu je - odsutna i sveprisutna, sve je od nje. Tražiš je u razumu – ali razuma više nema; tražiš je u srcu – no ni srca više nema, odnela ga je, obrala opustošene grudi. Uzimaš revolver i prislanjaš na slepoočnicu – kad ni glave više nema; mesto nje, mesto duše i srca – sad je samo ona. Tvoja je još samo koža – sve što je pod njom, sad pripada jednoj ženi.