Domaći überfilm
Јебе кеву и рођен за цитирање. "Експендаблс" не може да буде куљи од њега. Зајебан до сржи.
(Терен за кошарку негде у блоковима. Која и Бјела одмарају, пију пиво. Зајебани обојица.)
Која: Хмгмбргрм. Рат.
Бјела (зајебано издише дим од цигаре): Бргебрм. Рат.
(Гледају се зајебано, пуни братства и уважавања. Долазе Драган Јовановић, Драган Петровић - Пеле, Жика Тодоровић и Манда са YASSA дресом СФРЈ и Рашица знојницом на челу.)
Манда: Екекеле-кекеле-пичке материне-јајца!
(Сви се смеју.)
ДЈ: Блаблабла, баскет!
Пеле: Курац мој!
ДЈ: Једи говна!
Жика ('оће да бије Пелета): Баболеску хртљике, џиберу!
Манда: Мугурегереге, пичка вам материна! Шк!
(Смире се. Близу њих се зауставља мерцедес са Микијем Манојловићем у Армани оделу који вози две пичке у виду Иване Михић и Ане Софреновић.)
Мики (отвара прозор): Зизуке, деца, ватанабе опудикте, јебете нешто? (Пелету:) Прцокана паре! Петак!
Пеле: Петак, џинџероџерс, кеве ми!
Мики: Вартексвараждин, ти сломим коленца!
(Неочекивано али суверено наилазе Драган Николић и Лаза Ристовски, прилазе Микију, ватају га за нос и уши и кроз прозор извлаче из кола. Ивана Михић незаинтересовано и зајебано жваће жваку.)
ДН: Крке коленца, пичке материне, а? Крке коленца?!
Мики (кука): Ааааа, не, не!
ЛР: Мрш у пичку материну!
(Мики оде, али прстом запрети Пелету. Која и Бјела се гледају са ДН и ЛР зајебано и са пуно уважавања и братства.)
ДМ: Хмгмбргрм. Рат.
Бјела: Србија гегелоку срање.
ЛР: Е, срање... Дркеђоне ратиште. Е то је срање.
Која: Мангулињо пичке!
(Сви се гледају зајебано. Са прозора се јавља Бата Живојиновић.)
Бата: Фрдике, децо! Гургусиште бобињаре Хитлер... Гургустиште ово срање.
(Сви га гледају зајебано и са уважавањем, сломљени зајебаношћу тренутка.)
Histerija u domaćem filmu
Osnovni motiv, poruka, kvalitet, poenta i element zapleta.
Jer, zaboga, kakvog bi smisla imalo da glavni junak bude staloženi mladić koji u svojih 25 još ima dovoljno živaca da smireno odreaguje na svakodnevne probleme? 'ajte, molim vas, to je takav kliše...Hrvati ga provlače od osamdesosme.
Poruka koju šalje izlgedala bi ovako:
Mi Srbi smo još krajem osamdesetih bili narod na nervnoj bazi razbijen k'o Perl Harbur. Sa civilizacijom smo raskrstili još u doba Nemanjića, a danas, sjebani ratovima, Mekdonaldsom, osiromašenim uranijumom i osiromašenom državom, sedimo na trotoaru, žvaćemo svoje cipele i zakrvavljenim...ma šta zakrvavljenim, krvavim očima merkamo turiste kao siroče provincijske kampere kad raspale roštilj. Naša komunikacija je svedena na neartikulisani bes, a razliku između dobrog i lošeg vidimo kao daltonista akvarel.
Snimak zgrade noću. Kiša. Tišina. Trepće neonska reklama i huji vetar. Ulicom prolazi taksi. Ako je Kusturica imao veze sa filmom, na taksiju su dva cigana sa laserskim ručnim topovima i vijetnamskim sindromom.
U suprotnom vozi ga Manda, dok na radiju ide narodnjačka matrica. Devojka ulazi u taksi. Dositejeva 26. Što brže možete. Manda baca hejt na političku scenu i taksi kreće.
Flešbek. Nebojšu Glogovca nešto budi iz sna. Ustaje rušeći flaše oko sebe, pali cigaru i trči na terasu. Neki klinci sviraju gitaru.
- ALO, MAMU VAM JEBEM MALENU! ISPOD OVOG PROZORA STE NAŠLI, MAMU LI VAM, A?! PRVO TITO, PA SLOBA, PA SAD I VI DA NAS JEBETE!
(nastavljaju da sviraju)
- E SAD ĆEŠ DA VIDIŠ SVOG BOGA! DOSTA SMO TRPELI! DOSTA! DOSTAAAAA!
(hvata peglu i frljači je posred Tv-a, obara ormar na krevet, demonstrativno izbacuje stolicu napolje, vadi i repertira pištolj i počnje da puca naslepo. Pogađa jednog klinca , dok se ostali razbeže). Vriska. Cika. Hitna.
Flešbek. Kamera prati klince dok trče. Prolazi ker. Kamera prati kera. Umalo da ga ugazi taksi. Kamera prati taksi. Taksi jureći kroz baru isprska od glave do pete Sergeja Trifunovića, koji se picnuo za dejt.
- Ne mogu više. Ne mogu. Prvo žvaka mesto kusura, a sad ovo. Ne znam šta se dešava. I mleko je poskupelo. Sutra javili grad. Koji je glavni grad Nepala? Koliko je sati? Šta će ona reći kad me vidi ovakvog? Bravo, magarčino, opet si zasro. Nisam. Jesam. Nisam. Ne znam. Ne mogu više. NE MOGU VIŠEEEE!
AAAAAAAAAAA, AGA BAGAGA BAGAGA RAGA! RAAAAA!
Cepa odeću sa sebe i pada na kolena na sred pešačkog. Iza ugla juri hitna, udara ga i kupi.
Prejeban splet okolnosti. Svi su u bolnici. Dečju pesmicu svira onaj što je svirao ispod prozora. Tu je i devojka iz taksija. Nebojšu hapse. Sergej se ludački smeje. Plaču bebe. Umire panda. Kraj.
Kosovski boj
Naizgled, večiti izvor inspiracije, rodoljublja i duhovnosti srpskog naroda. U stvari, najveći zajeb u našoj istoriji. Majka svih naših opsesija izdajom, zlim Turcima, svetim Pravoslavljem i, najgore od svega, filmovima Zdravka Šotre. Doneo nam je samo nesreću, političke krize i ubistvo direktnog potomka čestitog kneza Lazara. Mit je otišao predaleko onog momenta kad je neka budala zahvaljujući Gazimestanu započela svoj uspon ka vlasti, da bi i dan-danas razne varijacije na temu Koštunica mogle na tome da skupljaju jeftine političke poene.
Jedino što se zna za sigurno jeste da su se sukobile dve vojske, poginula dva vladara i da se odigrala 15. juna 1389. Sve ostalo su manje-više puka nagađanja, legende i poluistine. Nacije tada nisu postojale, a crkva je (kao i danas) bila zloupotrebljavana u političke svrhe i sve to pada u vodu.
Kako ljudi misle da je bilo:
Vuk Branković: Uf, izdaću onog šupka Lazara, Turci imaju bolje konje i brdo dukata, a i ženu bih mogao da mu teslačim.
Šta se najverovatnije dogodilo:
Vuk Branković: Šta ako oni nesretnici ubiju kneza sutra? Moram čuvati svoju ženu i svekrvu i onog malog pederčića što piše pesme. Država će propasti kad on dođe na vlast!
Kako ljudi misle da je bilo:
Knez Lazar: Gospode, podari mi snagu da spasim našu svetu zemlju, Gračanicu i druge manastire! Oče, blagoslovi nas i pričesti!
Šta se najverovatnije dogodilo:
Knez Lazar: Moram da sačuvam svoj posed i glavu na ramenima, pa da prestanem da vladam u senci Nemanjića. Aj baš da vidimo je l' ova molitva radi, ili je taj pop-Milojev Bog baš nameračio da me sjebe.
Kako ljudi misle da je bilo:
Miloš Obilić: Viđećemo u polju Kosovu
Ko je vjera, ko li je nevjera!
Šta se najverovatnije dogodilo:
Miloš Obilić: Ako matori pandrkne, a ja izvedem neku budalaštinu, samo treba da mu se otarasim sina, pa ću mu teslačiti i ženu i ćerku i celu Rašku. Ima da budem novi knez!
Kako ljudi misle da je bilo:
Knez Lazar: Ja ne idem u boj po tome kolika mi sila preti, već koliku svetinju branim.
Šta se najverovatnije dogodilo:
Knez Lazar: Uf, što su ovi glupavi seljani divni, idu da ginu za mene i moj posed. Niko mi ne može ništa
Kako ljudi misle da je bilo:
Vojnik: Za Srbiju! U boj!
Šta se najverovatnije dogodilo:
Vojnik: Za ona dva jutra zemlje što imam pod Mitrovicom! U boj!
Kako ljudi misle da je bilo:
Kraljević Marko: Joooj, ne smem da zakasnim na boj, moram braniti Srbiju!
Šta se najverovatnije dogodilo:
Kraljević Marko: Nadam se da će gos'n Murat razjebati one ćaletove konkurente i doći živ i zdrav, da nastavim da mu ljubim dupe.
Ženin sarkazam
Најгора врста сарказма и најиритантнија особина у супруге. Презентује се помало подјебавачким питањем, или констатацијом, уместо једноставном наредбом коју би одма' разумео.
- Драги, да ниси нешто заборавио данас?
- Јел мораш стално да ми постављаш та глупа питања уместо да ми кажеш - Заборавио си јебену годишњицу, рођендан, прославу матуре, први мај, дан жена, да закључаш стан, да ставиш кондом пре седамнајс година, да вратиш мом тати оних 'иљаду евра што му дугујеш од лане, да купиш млеко, да курац, да палац... А до курца више и ти и твој сарказам...
- Хтела сам да кажем да си заборавио наочаре на столу па сам ти их понела...
Komunalna policija
Organizacija koja brani i pise kazne penzionerima sto uzimaju papir iz kontenjera!
Moja fioka
Моја фиока је фиока коју има сваки клинац. "Мама, јел ово сада моја фиока?". Да, добио је фиоку... Тако је лепа и празна. Ставио је унутра свој аутић. Да, то ће бити гаража. Сада је ставио и човече не љути се. Време пролази... Негде међу лајсницама зе завукло педесет пара... оних малих жутих и дебелих. Последње важеће паре у Србији. Сада нема мање од 1 динар. Ту је и неколико бомбона из праисторије, мачкин зуб који је нашао у дворишту, неколико камења са мора. Једна праћка. Каубој и индијанац, тенкићи и топови. Пар резача, гумица.... Касније се уселила прва потрошена оловка. Патентица која се сломила. Хемијска која се истрошила. Свеска за математику. Уџбеници са редним бројевима. Последњи су имали број осам. Ево га, гел за косу, један дезодоранс, стари бријач. Кутија кондома. Неколико дискова са сликама које више не жели да гледа. Стари мобилни и пуњач. Стара батерија од новог мобилног. Индекс. Радничка књижица, здравствена... Нека стоје ту, сада не требају... Прстен... Ту ставља бурму када излази са другарима. Коверте од плата и рачуна... Чекове... Опет здравствена... Сада нека нова. Са овером до краја живота... Бромазепан и Ласикс. Налази лекара, рендген снимци. Цео један живот у тој мојој фиоци.
Промиче киша... Неколико збијених црних кишобрана горе... Неколико блатњавих црних ципела доле. Једна лопата, мантија и гавран што се љуља на грани.
И лица која испраћају.
Плачу.
Али греше... Фиоку су оставили кући... А тамо је све!