Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...

Видела жаба да се коњи поткивају, па и она дигла ногу.

У земљи која пуца по свим шавовима, полуписмене шваље и феминизирани кројачи узели да копирају шнитове из загубљених Бурди и да их гламурозно представљају као своје нове колекције. Ова кич-манифестација окупља домаћи џет-сет у свом пуном сјају, аутентичне примерке естрадног талога лишеног сваког укуса.

Ту су обавезно Лукас, Биљка Србљановић и страначки јој лидер Чеда, чули да има белог у изобиљу, јер чак ни приглупе манекенкице не би обукле оне дроњке стрејт. Исидора Бјелица овде носи шешир широког обода чисто да престане да поткачиње посетиоце носем, није хигијенски.
Ево и Весне Ирвас, коначно неко из струке, до ономад држала тезгу са доњим вешом из Турске.
ЈК набацује слатке транџе Дарку Костићу, док Саша Видић представља нови деколтирани чаршав пастелне боје за маику Цецу. Јер они имају специјалан однос, није то к'о у свету ''сира за паре''. Креатор мора да продре у душевне лагуме наше диве, како би знао којим џаком сутра да је заогрне.
Дакле, свака шуша има свог омиљеног креатора, а баш и ако нема ко да јој проштепа рашивен поруб на минићу из Пазара, наше ти диве посаде позамашно дупе за теткину багат машину и очас посла направе сопствену модну линију помпезног назива, рецимо: ''Богата сам кучка, мада нероткиња, трпај''. Излаже ту и шнајдер шио-ми-га-Ђура-фризура у паузи скидања кајмака са фудбалских трансфера, па Биљана Типса, јер кад је Јанко био стипса, те оно мало кинте што заради на тенису кад му се игра, протраћи на женине прохтеве. Ал' важно да он ту пуста музику, јеботе, ди-џеј Јанко, лудило, ајмо сви руке горе, ееее, оооо! Ипак, не, брате, мбла...

И док је Донатела Версаће скупо плаћала да је унаказе пластични хирурзи, њена јефтина копија овдашња, ВР, је то постигла природним путем, па тако сада изгледа као одраз Соње Бисерко у искривљеном огледалу. Ту је наравно и њена мила ћера из неког од првих бракова, Елена Караман-Ракочевић-Мијатовић-Драшковић-Карић ме баш заболе и за њу. Кратко јој га скроји, нане.

Хепенинг је медијски покривен луцидном гејштином кежуал Бошкића, па вокалном близнакињом Лее Киш, Биљаном Обрадовић и ванвременском Рушком Јакић која повлачи паралеле са колекцијом лето-јесен 1938, кад је она модел била... И тако то траје данима, чини ти се месецима, не престаје...

Која бре мода, билмези, људи брљају по контејнерима за кору бајатог 'леба, облаче се по бувљаку, Црвеном крсту, секенд-хенд радњама, наслеђују од покојника, краду са жице...

Čovek jeste svaštojed, ali pojedini i u tome prednjače nad drugima.
Ima ih više vrsta.

Pomijar flegmatik. Njega boli uvo šta će strpati u usta, samo nek ne umre. U stanju je da živi na paušalnim obrocima od skorele paštete, majoneza i buđavog pekmeza mesecima, odnosno, dok se nekim spletom okolnosti ne pojavi bilo šta drugo u kući. I kad može da bira, ne ume. Nije mu nikakav problem da stavi sarmu i pire krompir u tanjir sa supom.

Opsesivno - kompulzivni pomijar. Ima jednu, dve ključne namirnice koje forsira uz sve živo, stavlja majonez u čorbu, kečap na banana split, cepa lubenicu sa hlebom, eurokrem sa ljutom paprikom i sl. Sve što nije predmet njegove fiksacije treba da ima samo zapreminu, ništa više.

Pomijar ala - jede sve što mu padne šaka i sve trpa u usta odjednom. Zalogaje ribljeg paprikaša natapa sokom od jagode. Opušteno će naseckati parizer i čajnu u pesto đenoveze, pride može i pokoja belolučena paprika, i ako ima od Uskrsa neko kuvano jaje. Kad ne jede, sisa kocku za supu ili cepa crni luk solo. On je od onih što umaču hleb u vodu od salate.

Pomijar gurman. Obožava sve. Ne zna šta bi radije pojeo pa uvek orgija kao na slavi. Sapira želudac špricerom ili koka-kolom ne bi li ga resetovao za nove pohode - jagnjetina sa burekom umesto hleba posle lignji u sečuan sosu, onda jedna sočna komplet lepinja, pa bi valjalo naseckati malo kulena i šunke a onda može jedna kaprićoza. Sve je lepo na svoj način.

Pomijar domaćin. Hrana ga veseli. Ponajviše svinjski nusproizvodi. Krvavice, kavurmice, džigernjače, švargle, škembići, loj, papci, uši, muda, crevca, sve što zaudara na mokraću, govna ili leš mu rasplamsava apetit i donosi radost. Za razliku od većine ljudi, njega demistifikacija ovih namirnica dodatno motiviše.

Piroćanski ad hoc pomijar. Prežderava se o tuđem trošku, za švedskim stolom, na svadbama i sahranama, jede izbezumljeno, kao da mu je poslednji put, ne pita šta je. Pokušava da stvori rezerve, što u vidu zaliha masti, što tako što će napuniti džepove predjelom, šniclama i pečenjem, za poneti. Boli ga duša ako nešto ostane i zavodi ga ideja da se ispovraća pa da krka opet.

Nonšalantan odjeb na besmislene i nezanimljive žalopojke koje, niti te se tiču, niti na njih možeš uticati. Ili su, opet, sasvim na mestu, ali ti prosto imaš pametnijeg posla. Ko će se cima?