Ono na šta se navuku deca bogataša i tvoja prva ljubav. Svi ostali se navuku na iglu.

Kao i " Biblioteka ", omiljeno ime za seoske birtije ....

Superlativ umeća devojke vanserijski nadarene za oralni seks. Blajv koji te u retkim momentima buđenja iz ekstaze natera da se osvrneš oko sebe da slučajno ne ugledaš svetla kamere i čitavu Brazzers filmsku ekipu u istoj sobi sa vas dvoje.

Ne mora da radi do kraja zivota.

Najgora moguća mera zakopčanosti ženskih osoba.

Najbolja moguća mera njihovog umeća.

Debela kobila,
Dijetetska pilula.
Dupe i plaža,
Šarena laža.

Данас сам умро, а можда и јуче, не знам. Дошло ми је обавјештење на Фејзбуку: "Умрли сте, сахрана сутра. Наше поштовање". Међутим то ништа не значи, можда сам умро и јуче.

Гасим нотификацију. Палим цигарету.

-Умро сам?

Хмм, мора да је тачно, Фејзбук не лаже. То се 100 % десило. Пипам руке, хладне су... али хладне су и увијек биле. **Интернет не лаже. Медији не лажу.** Дакле, мртав сам. Супер, искористићу ово вријеме да учиним нешто корисно за моје вољене, а да мртав сам... не могу ништа промјенити и да хоћу.

Палим још једну... убија овај Винстон црвени 100с, навућу какве ракчине. А шта ме боли курац и онако сам мртав. Увлачим повећи дим, сипам ракију на којој пише "Момир - крушка, 1995. година". Ђед покојни правио да имам кад се будем женио. Ваљда може ђеде и за сахрану? није фрка никаква. Палим јутјуб, палим "Стари багреме" од Баје, ракија клизи.

Нова цигарета.
Нова чаша.

Континуитет уношења дуванских и алкохолних деривата у себе не престаје, али шта ме боли курац, мртав сам. Још један сам у низу.
Да ли сам стварно мртав? или сам изгубио себе у мору других. Хм, тешко питање. Може једна ракија да разбистри мозак. Наравно да може, кад си мртав, ваљда имаш и право да се убијеш.
Можда и нисам физички мртав још, можда сам само изгубио идеале и размишљања да бих могао живјети. Можда сам продао оно што сам некада био да бих се обезбједио? вјеру за вечеру... можда.

Видиш, о томе нисам размишљао.
Палим Фејзбук.

Моји драги пријатељи, изгледа да су и они мртви. Нема више неких објава, све је то политички обојено, у црвено или плаво. Мртви, дефинитивно. Зашто и ја млад скончах? да, да, синови.

Ракија? - зашто да не. Једна, друга пета, десета, нестаје црвено и плаво. Остало је само црно.

*Устај сине, седми је октобар, мораш гласати. Знаш фала Богу за кога ћеш, ваљали су нам.*
А можда да се ипак правим и физички мртав?

Pištaljka koja proizvodi zvuk takve frekvencije da psi mogu da čuju, a ljudi ne. Često se koristi u dresuri pasa. Njome se daju signali psu koji samo on može da čuje i razume šta znače. Na primer, džukac se odvojio od vlasnika u parku i vlasnik dune u tu pištaljku da ne bi drao svoje grlo i uznemiravao druge posetioce parka. Mi ništa ne čujemo, nemamo pojma, samo primetimo da se džukac dimenzija omanjeg teleta odjednom ukopao u mestu, načuljio uši, okrenuo i otrčao.

U prenesenom značenju - tajni signal prepoznatljiv samo određenoj osobi ili grupi.

Spermić koji je završio tamo gde ne treba i ubio svu tvoju mladalačku bezbrižnost.

Kad prosečan Srbin ode u restoran pa čita zdesna nalevo, prvo gledajući cene.

Она. Она са којом ти је ишло све савршено. Она која ти је држала трунку светлости у овом блатишту од живота. Текли су месеци, године можда. Живели сте бајку.

Свиђао ти се и онај њен леви бангави палац, краћи од десног. И онај ожиљак изнад браде. И то што слуша Смитсе, уста их јебем млохава. И трпео си њене, ћалета алкохоличара и кеву, заклету каријеристкињу. Знала је да ти кува. Пребранци, ћуфте, чоколадно чудо јебено. Звала те је пијана, чисто да ти се јави. Ти си спремао кинту за прстен, одвајао од онога што би трошио на цигаре, чипс, нову мајицу.

Онда је пукло, онако ненајављено. Хајде да останемо пријатељи. Ти си одјебао то, кој ће ти курац курва у животу.

Сад држиш њену слику, ону са моторијаде, у новчанику. Иако имаш двоје деце и жену, и после 14 година те, кад је видиш, нешто пресече. И даље наручујеш песме у кафани које те сећају на то говно. Волиш ти своју жену, али могло је да буде другачије. Mогло је да буде са њом.

Došla baba iz Švabije! I donijela poklon! Prije dvije godine kad je dolazila donijela neke predrkane adidaske, cijela škola se okretala. Mora da su ovaj put najke ili moltenka basketara. Zna baba šta valja.

- *Vidi šta je tebi tvoja baka donijela... Čula sam da si dobar u školi, da će biti nešto od tebe. Za tebe, sine, Waterman olovka, al da je koristiš samo za potpisivanje milionskih ugovora, znaš.*

Koji kurčev milionski ugovor? Jedino potpisivanje na koje si mislio je bilo potpisivanje moltenke flomasterom. Olovka jeste lijepa, sija se, pa još gravirana kutija... A, košta koliko lopta i najke zajedno. U tvom trinaestogodišnjem mozgu takva olovka je bezvrijedna. Zahvaljuješ se kurtoazno babi i ostavljaš je u fioku da godinama skuplja prašinu pošto ti majka ne da ni u školu da je poneseš da ti je neko ne ukrade.

Prođu godine. I tebe usere kako te nikad usralo nije. Isus je pretvorio vodu u vino, ti si pretvorio balvane u evre. Dolazi sutra Kuvajćanin na potpisivanje ugovora. 50 šlepera robe x 11000 evra x 1,95583 po srednjem kursu Centralne Banke BiH = 1 075 706,50 KM. Milionski ugovor. U markama, ali milionski. Vadiš kutiju sa olovkom iz fioke, otresaš prašinu i stavljaš je u džep sakoa uz konstataciju da baba mora da je bila vještica kad je pogodila da će ti zatrebati. BABA ZNA!

Najdominantniji glagol u konstrukciji srpskog slenga, koji u kombinaciji sa odgovarajućim prefiksom daje najrazličitija značenja koja ne moraju imati veze sa onim osnovnim - snošajnim postupkom.

„Sve je u životu prolazno, moj druže“- stihovi Tome Zdravkovića koji su nenadano označili sudbinu jednog od najpopularnijih krajiških sastava, Krajiških Rolingstonsa, Žare i Gocija. Nekada je ovaj dvojac prašio i uveseljavao široki auditotrijum, da se izrazim ko voditeljka televizije s a nacionalnom frekvencijom... Oni su bili odlično uigran tandem, Endi Kol i Dvajt Jork . Ali ko bi bili pomenuti momci od čokolade da iza njih cjevanice nije lomio veliki Roj Kin? Vjerovatno ne Taj Dvajt Jork i Taj Endi Kol. Tako i ovdje, Žara i Goci ne bi bili to što jesu da im iza leđa sigurnost nije ulivao On, Roca. Autor nezaboravnih minijatura na klavijaturi, druid čijom je magijom mnoga djevica prinijeta na žrtveni oltar u magacinu iza kafane, čovjek kriv za više polupanih glava nego mnogi srednjevjekovnni vladari... Što bi rekao reper Đus u antologijskom hitu, sve je počelo ovako: Jedne hladne decembarske zime u kafani u jednom selu na potezu Šipovo- Mrkonjić Grad- Ribnik dok je Žara basom dovodio atmosferu do usijanja a Goci šmekao pupoljke među ženskićima, nastala je dramska pauza a onda se čulo ROKAJ ROCA CA CA CA CA ... I tada... TTRTTTT TRRRTTTTR RRTRTTTTRTTTT TRTRTR... Vele da niko nije preživio.

Uglavnom, izraz je ušao u narod kao i sve drugo, dugoptrajnim ponavljanjem i širokom praktičnom primjenom. Dakle, kada želiš da izdominiraš, polomiš se od života, ojebeš i oplodiš, izvadiš građeinsku dozvolu, golim rukama prevrneš prikolicu đubra, digneš Opel Korsu na četiri barske stolice otkineš Janu od kurca... prekrstiš se i kažeš: Pomozi Bože. A sad ROKAJ ROCA!!!

Укратко, ако сте читали "Песму леда и ватре" или, сада већ гледали "Игру Престола", посматрајте Миријево као оно, са разлогом неистражено ледено пространство иза Зида. Када зима дође, доћи ће одатле.

Нашироко, у питању је опасна, егзотична и неистражена област на тромеђи брда, реке и гробља. Такав положај носи са собом старословенско предсказање у коме јасно пише да ће свако ко се насели, ороди са неким одатле или, не дај боже, роди на Миријеву бити осуђен на пропаст, лудило, и хиљадугодишњу борбу са локалним варварским племенима, зверима, несигурним путевима, читавим чопорима кучића самоубица, тзв. "кужним смрадом из паклених дубина" и, наравно, зимом.

Миријевски мушкарци су тихи и наизглед смирени. Деле се на старије, стамене и једносмерне, који цео живот посвећују црнчењу да би њихов иметак био најприметнији у племену, и млађе, још увек неукаљане судбином, али са видним проблемима са координацијом у ходу, разговору и смеху, чудном затвореношћу узрокованим угледањем на старије и прагом толеранције који би, ако би био икада прекорачен, вероватно пореметио ротацију Земљине кугле.

Миријевске жене имају сличну поделу, али су у начелу компликованије. Већина жена је такође стамена и знажна у куковима и гузици, генетски усклађеним под вишедеценијским теретом снажних мушкараца. Ту су и оне друге, тање грађе и ширих погледа на остатак света, које живе гледајући другачију већину, која им усађује непобедиви страх од приклањања тој већини. Заједничка црта свих миријевских жена је понашање слично малим крзненим ловцима самотњацима, као што су мунгоси. Миријевска жена пажљиво осматра и приступа околини и потпуно неприметно нестаје из ње. Поседују савршено погрешно схватање емоционалних процеса и било какво инсистирање на разуму изазива агресиван дефанзивни механизам у надутој хипофизи миријевске жене. Таква ситуација може, на штету домаћинке, довести до рафала неразумљивих и неповезаних речи, ставова, узвика и питања који сами по себи наводе другу страну на одустајање.

Временски услови и годишња доба су на Миријеву пуни аномалија. Зора и сутон су готово неприметни због целодневних рефлексија светлости о Лешће, гробље које претећи посматра целу област. Миријевски пљускови мењају боје кровова. Стални ветрови звижде Чајковског. А ко преживи све то, доживи Миријевску зиму.

Миријевскa зима је јединствен пример микроклиме у свету. Истраживачи су годинама водили читаве експедиције са погрешном опремом за топло време, да би их дочекало минимум тридесет центиметара снега, прегладнели вукови и разнобојно звериње незабележених размера. Миријевска зима деценијама инспирише многе велике књижевнике, као што су Исак Асимов и Х.Г. Велс, а прича се да је чак и Франц Кафка провео месец дана заробљен у једној Миријевској земуници у којој је, у духу атмосфере конципирао читаву трилогију за "Процес", али је због финансијских разлога одустао и скратио све на једну књигу.

Како је технологија напредовала кроз године, данас имамо сателитске и инфрацрвене снимке Миријева, и нема више потребе за експедицијама и трошењем људства на опасне, понекад самоубилачке подухвате. Ипак, још увек има адреналинских зависника и лудо храбрих радозналаца. Чак толико да је реализовано неколико аутобуских линија, крцатих сулудим душама, огрезлих у смраду, адреналину и нервози која се може сећи ножем.

Аутобуси се неретко враћају потпуно празни.

Posebnan tip Komplementarnih ludaka. Matori, iskusni zajebant koji je lud k'o struja i klinac koji ga prati u stopu, kupi sve njegove fore i gleda ga k'o Boga. U pitanju mogu biti stariji i mlađi brat, teča i bratanac, deda i unuk (kao u narodnoj "Ja vragolan i moj deda") ili jednostavno najmatoriji i najmlađi član ekipe... potpuno nebitno. Ključna je znatna razlika u godinama i životnom iskustvu i činjenica da se njih dvojica slažu k'o sarma i pavlaka, k'o burek i jogurt. Ako je matori prošao sito i rešeto i nema zvrčke i svinjarije na koju nije spreman, mlađi ne samo da će ga pratiti, oponašati ili mu biti saučesnik već će ga zbog svoje hormonima prezasićene krvi i želje za dokazivanjem često i prevazići.

Dva, u nekim slučajevima i tri čoveka koji su na izgled sasvim obični i normalni, možda samo malo ćaknuti, tek toliko da ne budu oličenje potpune normalnosti. Pojedinačno, oni su ljudi kojima možete da date skladište baruta u kutiju šibica i da budete sigurni da neće da naprave nikakvu glupost.

Zajedno su barut i šibica. Nije zlo što ih je bog stvorio nego što ih je sastavio. Kao što se komplementarni uglovi dopunjuju do pravog ugla tako se komplementarni ludaci dopunjuju do pravog ludaka koji radi sa dva savršeno sinhronizovana uma.

Reči im nisu potrebne za dogovor, ne moraju ni da razmene poglede, obojica su potpuno svesni kakva se sumanuta ideja mota po glavi onog drugog i rade sve šta mogu da povećaju štetu koju će realizacija ideje da napravi. Savršeno se uklapaju i dopunjuju jedan drugog u ključnim trenucima za pravljenje neke pakosti koju niko normalan ne bi smislio. Tu i tamo razmene po koju reč, čisto da prisutne obaveste da će uskoro biti veselo ali da im ne otkriju šta se tačno sprema.

Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.

U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.

Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.

Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.

Дирљива лепота поцепане спорт чарапе која се у смирај дана пресијава кроз "Филе" папучу на нози бркатог аутолимара Камена Џингисова док пијуцка кафу са укусом јарчеве гузице у бифеу "Съединението", Пазарџик. Прдне пешес пута, намигне функционалним оком на конобарицу Кристалину звану Кикенчето, брисне скорелу балу са углова усана и ужива у погледу на спаљену земљу око себе.
Боже здравља, заратиће се, Ниш ће бити наш, има скара с кимом да се пече.

Duboko filozofski, a vrlo jednostavan odgovor, koji sledi odmah nakon što si nešto nepravilno rekao, sagovornik ti je naglasio da si sigurno mislio na nešto drugo, pa si ti da bi izbegao blam, potegao ovu reč kao jedini argument, koji je u isto vreme kul, prekida svaku raspravu o tome da l' si glup il' nisi i deluje pomalo mistično, ukoliko upotrebiš i pravi tip pogleda koji ide uz tu reč.

Začetnik ovog pravca je neimenovani Romulanac u emisiji *Zašto-Zato* koja se emitovala pre dvadeset godina, gde je umesto trotoar, rekao tortoar i onda se brzo izvadio, izgovorivši ovu jednostavnu reč, sa filozofskom mirnoćom, gledajući onako setno preko tezgi pijace na Zelenjaku.