Sito i rešeto
Previše životnog iskustva za običan ljudski vek.
Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Анастас Петровић
1900-1998
прошао сито и решето
Japanac (sa srpske tačke gledišta)
Japanac je totalni perverznjak i u svakoj svojoj perverziji zamišlja ženu koja je obučena kao da je upravo pobegla iz škole ili neki porno crtać.
Vrsni je poznavalac borilačkih veština i prosto je rođen sa tim bez ikakvog treninga.
Jede samo živu ribu i pirinač od kog pravi i rakiju ali ta rakija je smešna za našu šljivovicu i zove se sake.
Svaki Japanac, kada ode na odmor non stop slika foto-aparatom marke "Sony" hiljade slika, smeška se i klanja čak iako ga psuješ.
Japanac ima kožu žute boje, jako je mali i mršav, a ima i veoma mali penis ali to nadoknađuje raznim pomagalima kojim arči Japanku.
Tehnički je daleko ispred nas i već uveliko vozi automobile koji nemaju točkove nego lebde malo iznad puta.
Japanac je jako častan čovek i ako slučajno radi na nekoj javnoj i bitnoj funkciji, on se i za najmanju grešku ubije.
Što se tiče odevanja, Japanac danju nosi odelo a uveče kada odmara u svojoj kući sa papirnim zidovima, nosi kimono.
Moram rano da ustanem, da doručkujem
Interesantan, poluozbiljan izgovor za napuštanje dosadnog društva. Ipak, začuđujuće veliki broj ljudi ga ne shvati kao sprdnju, nego sasvim ozbiljno.
- Ljudi idem ja kući.
- Gde ćeš, tek je deset sati?
- Ma idem da spavam. Treba ujutro rano da ustanem, da doručkujem.
- E jebiga. Ajd vidimo se onda, laku noć.