Džunglaši
Стандардна екипица окупљена на свима добро познатом месту, обично на стану код лика који сам живи. То што сам живи не значи да је увек сам него да ни са ким не дели кирију и трошкове, а успутних цимера има подоста и свима је дао да копирају кључ у случају да неко има паузу између предавања и вежби или је неком хитно потребан јебодром.
Свакодневно се окупљају да циркају вопса, пурњају вутру од локалног лердија, пуштају Жарета и Гоција и играју ПЕС. Комшије их мрзе, полиција им понаособ сваком напамет зна регистарски број личне карте и име оца. Али то њих не дотиче јер су превише пијани и надувани да би било чудно да их боли кита за нешто. Осим кад нестане Мерака, сканка и коју формацију да ставе код Олимпика из Марсеја и да ли Манданда треба да буде у првој постави.
- Комшија, опет ови џунглаши дивљају?
- Ма да, ево пустили Барабу од Жарета и Гоција. Морам признати да сам се навукао на рства, слушао сам је цео дан на Јутјубу.
- А да ми ипак зовемо полицију?
- Ма јок, прошли пут кад су дошли, ови их увукли унутра па их понапијали и напушили. Видео сам да је један од њих и до драгстора ишао по још пива.
- Ију, па како могу тако?!
- Не знам стварно, одох и ја, звали су ме вечерас на дружење, биће татабања!
