Da ga ne ureknem
Izgovor tetkica, strina, bakutanera i ostale starije ženske čeljadi da na legalan način izvredja prinovu u familiji. Nakon njihovog bajanja roditelji ostaju žgroženi samim detetom i svim njegovim manama, koje do tada nisu ni primećivali.
Uzima dete i počinje da mu priča:
Čije je ovo ciganče, ovakvo ružno a a a.. A da te nisu zamenili u bolnici, jeste da.
Majka :Priča umesto bebe: Nicam ja ruczan strina, ja cam lepi decko.
Strina odgovara: Ma kako nicam, vidi me cto imam juzan maji nos i kakav sam sav ljubičast u ovom ružnom odelcetu, kao malo ciganče.
Majka: Aj dobro je više strina, iskuliraj.
Strina: Ma to ja malo da ga ne ureknem..
Majka: Dobro malo, ali...
Strina: Camo kakim i pačem, kad ništa ne valjam i sav sam ružan...
Majka: Aj odjebi više, nabićeš mi detetu kompleks.. Nema mu ni 10 dana.
Ako sam ja radio, ne mora moje dete
Najgora manifestacija krkanluka svojstvenog balkanskim skorojevićima, roditeljima koje neobrijanom dripcu od 35 godina, dlakavom k'o šupak sredovečne romulanske kurve, podgojenom od lenjosti, supicu donose u krevet, tepajući svojoj mukici koji je jadan morao da se probudi u podne kako bi išao na sastanke nevladine organizacije, na čijem odboru je dao svoj glas, presudnu kap na vagu vrlo teške debate da li bolje paše svetloljubičasta ili teget boja kao pozadina na plakatima aktivista za predstojeću paradu šupakmeraklija i dukatlija.
U oku brižnih roditelja suza od ponosa na sina neradnika, jerbo otac se seća kako je za vreme prehodnog rata, sa novim kapitalom mukom stečenim švercovanjem benzina preko šeme sa Miletom Štanglom iz Krnjače, prve ruke za šverc rumunskog bezolovnog do 50 oktana, preselio porodicu iz sela Međedovog Polja u grad. Seća se otac kad je on u pet ujutru morao da ustaje da se sprema za školu, bi hladna zima 70-i neke godine, u školu koja se nalazila tri brda udaljena od njegovog sela. Seća se ponosni roditelj kako je kao mlad udarnik lopatao ugalj preko studentske zadruge da kupi pet pari gaća i farke švercovane iz Trsta. Oženio se, rintao mnogo kako bi nešto stekao da sin ne mora da radi. "Ako sam ja radio i patio se, ne mora moje dete"...
Od donošenja vrućih uštipaka u krevet sve kreće. "Neka sin spava, a šta će drugo." Vremenom roditelji istrpe i drecanja sina, neka ga. Uz misao "Neka, teška su vremena, dobar je kakav je današnja omladina" tolerišu se mnoge stvari, kriterijumi se spuštaju, od sina se očekuje sve manje. Grudva survana jednom niz brdo raste sve više, baterflaj efekat u kombinaciji sa Marfijem nije zakazao. Prohtevi sina rastu, takav je svaki čovek kad mu pustiš, izgubi meru, postane ajvan. Dva nova mobilna, tri kožne jakne... Ocu biznis baš i ne cveta, ali za sina jedinca mora biti. Kad je stigla i jakna, mora i motor. Roditelji dižu ušteđevinu, deo od toga je majka planirala za nove zube socijalce, otac planirao da ide u banju da se leči od operacije kile i ukoštenja trinaestog pršljena. Neka, može to i kasnije. Deo novca se uzima od zelenaša, jebemu mater za sina mora biti.
Jutro, nevremena doba, telefon zvoni... Iz policije javljaju da je sin poginuo, naroksan belim, i podgrejan vinjakom zapucao se motorom u Fergusona sa prikolicom đubreta, koji se taman uključivao na regionalni put. Muk.
Roditelji skrhani, u crnini, idu u manastir, pale sveću, gledajući u nebo traže odgovor na jedno pitanje - "Zašto?!" Ne shvatajući da se odgovor na majčino pitanje nalazi dole, daleko od Boga i bilo čega svetog - u parčetu zemlje po kojem ljudi puze, večno gramzivi, jure za materijalnim, izgube granice, ukrmače se u svojim prohtevima. Juri se samo više, brže. A retko ko pomisli da je i jedan dan života višak, poklon koji smo dobili, makar bili Moldavska kurva, pajdoman sa železničke ili episkop zvorničko-tuzlanski....
Titovaža
Pravougaona površina na zidu nastala uklanjanjem Brozove slike nakon njenog višedecenijskog visenja tamo. Naime, slika se za vreme krečenja nije skidala sa zida zbog više misterioznih razloga. Tu je stajala 30 godina i novim krečenjem se Titovaža nije mogla prekriti pa je jedini način bio obiti ceo zid i ponovo izmalterisati.
Neki i dalje u svojoj kući drže Titovažu da ih podseća na neka lepša vremena.
Majčinski rasizam
Situacija kada vam se rođena majka obraća sa: ''Crni sine!'', iako je i vaša i njena koža bele boje.
Neću, nemam, nisam i nemoj
Одговори на следећа кнезмихајловска питања:
-Да ли хоћете да помогнете деци у Звечанској куповином ове разгледнице?
-То је само 200 динара, сигурно имате толико?
-Сигурно нисте заинтересовани?
-Па добро, можда следећи пут да вас зауставим кад будете имали више времена?