Nekada s pravom vrlo cenjena i poštovana obrazovna institucija, u kojoj je studiranje bilo rezervisano samo za najsposobnije i najtalentovanije, a danas moralno potpuno srozan fakultet, koji upisuje (a bogami i završava!) svaka šuša koja zna da izračuna maseni udeo soli u rastvoru soli i vode i da nabroji sve faze mitoze. Ili, naravno, kome je i ovo previše komplikovano, a ima i takvih, kešira 'pravoj osobi' 3-4 'iljade evra, čime bez muke postaje ponosni student uglednog fakulteta. Od 6 godina, koliko traje fakultet, prve tri su pretežno rezervisane za pretkliničke predmete (anatomija, histologija i embriologija, humana genetika, medicinska biohemija, fiziologija, mikrobiologija i imunologija, patološka anatomija, medicinska statistika i informatika...), dok se počev od 4. godine akcenat stavlja na kliničke predmete (interna medicina, dermatovenerologija, psihijatrija, hirurgija, pedijatrija, ginekologija, oftalmologija, ORL, medicinska higijena i ekologija, sudska medicina...). Na fakultetu postoje 3 grupe studenata. Vrlo je upečatljiva grupa platiša&tatinih sinova. Kod prvih, ocena koju dobiju je direktno proporcionalna dubini džepa (jer, zaboga, ne mogu isto koštati šestica i desetka iz anatomije!), dok drugi redom dobijaju desetke, s obzirom da im roditelji druguju sa kolegom koji ispituje njihovo čedo. Kod mene na drugoj godini ima brdo onih koji su 'ladno dobili desetke iz ubedljivo najtežeg predmeta, nek priča ko šta hoće, fiziologije, a kad bi ih sad neko pitao da objasne definiciju akcionog potencijala, odgovorili bi da se radi o novom energetskom piću. Inače, o cenovnicima pojedinih profesora se toliko javno govori, da će ih još istaći na vratima kabineta! Druga grupa su vanserijski talentovani studenti, inteligentni i sposobni, koji su u stanju da za nedelju dana 'progutaju' knjigu od 1500 strana. Ovi studenti su, čini se, trn u oku većine profesora, koji ih kinje i dezavuišu jer misle da svojim fantastičnim znanjem i trudom pokušavaju da omalovaže njihov značaj i položaj. Drugi su, prosto, besni, jer, zaboga, zašto bi neko 'od korice do korice' naučio knjigu od 1000-2000 strana, kad je mogao jednostavno da plati 1000 evra?! Trećoj grupi studenata, prosečnim studentima, u koju i sam spadam, fakultet je važan i trude se, ali ne fanatično, pa im se ocene kreću u opsegu od 6 do 8. Ova grupa je profesorima najmanje interesantna. Fakultet potencira teorijsku spram praktične strane medicine, pa tako dobijamo mlade lekare koji 'u prste' znaju da navedu broj i hemijsku strukturu kardiospecifičnih enzima u akutnom infarktu miokarda, ali nisu baš sigrni kako da pacijentu sa infarktom i pomognu. Inače, fakultet jeste vrlo težak, ali se često njegova težina odnosi na obim, a ne na strukturu gradiva. U narodu važi kao najteži, ali pre bih rekao da je najnaporniji i najzahtevniji, dok mislim da su Farmaceutski, Mašinski, Fakultet za fizičku hemiju, ETF, Građevinski, pa možda i molekularna biologija i Rudarsko-geološki znatno teži. Posle 6 godina studija i jedne godine lekarskog staža, stičete diplomu i zvanje doktora medicine, u narodu poznatijeg kao lekar opšte prakse ili samo lekar. Sa njom, u najboljem slučaju, možete udruživati rad u nekom od domova zdravlja, gde ćete ceo dan meriti babama pritisak, pisati upute i uništavati svoje srce hektolitrima turske, tj. domaće kafe, pošto posle 6 godina uloženih u studije medicine po srpskom obrazovnom sistemu za više i niste sposobni. Ako nemate pozamašan kapital izražen u evrima, debelu vezu ili, u najgorem slučaju, prosek preko 9.7, na specijalizaciju zaboravite! Ako vam je nekim čudom i udele, to neće biti specijalizacija koju ste hteli već nešto treće, uglavnom anesteziologija ili opšta medicina. Pa, ko voli, nek izvoli ;) !

За Србе, земља у којој апсолутно ништа не ваља - власт, опозиција, животни стандард, инфраструктура, школски систем, тајкуни, криминалци. Једино што вреди јесу спортисти и спортски успеси за које сви живе и које прате са невероватном харизмом.
За странце, Србија је земља феномен. У Србији су људи од 1389. доживели више ратова него преступних година. Инфраструктура се сруши пре него што успе да буде изграђена и опет се иде даље. Наше музичаре готово да не слушају, али у јулу и августу пола Европе дође све скупа са својим музичарима на Егзит, Гучу и Бир фест.
Упркос томе што у последњих двадесет година фудбалски клубови служе за поправљање гол-разлике, кад год постоји прилика, стадиони су пуни, горе и импресионирају цео свет.
Спортисти су већ посебна прича. Са својих пар милиона становника, Срби редовно објашњавају неке ствари онима са Запада. Кошаркаши добијају Американце у сред њихове Америке. Након неколико слабијих година, долази сребро на ЕП-у, са све Костом Перовићем у екипи. Одбојкаши већ двадесет година доминирају. Други мењају тимове, селекторе, позивају странце, али не вреди. Где год оде, Србија је у врху, било да су у тиму биле легенде, Вања, Никола, Квиско, Герић и остали или клинци попут Митића и Старовића. Слично је и са одбојкашицама.
Посебна прича су ватерполисти и тенисери.Тенисери су тренирајући у празним базенима напредовали, а данас су у врху светског тениса. Узимају титуле где стигну и терају остатак света да се озбиљно запита шта то Срби имају, а они не. Па једна Америка, неких 50-ак пута већа од нас не може да избаци тенисера у првих 15, а ми их имамо тројицу.
Ватерполисти су већ феномен. Да ли због тога што су им тенисери заузели базен, не знам, али они већ по правилу немају где да тренирају. Иду по комшијским земљама, спремају се, а онда оду на такмичење и почисте све. И доведу остатак света до тога да стави прст на чело и запита се шта ови имају у себи, па без мора и базена у држави деценијама деру све остале као волове у купусу.
И онда дођемо до оне чувене урбане легенде, која се протеклих месеци провлачи кроз медије, што електронске, што штампане. Србин је: најбољи тенисер света, најбољи одбрамбени фудбалер света, најбољи кошаркаш Европе, најбољи одбојкаш Европе, најбољи ватерполиста света. Да не помињемо ко је измислио струју, добио Нобела за књижевност, усавршио телефонске везе крајем 19.века. И како све то?
Па, једноставно, сви су Срби, другог разлога нема!

Pored toga što je jedan od najiritantnijih likova iz crtaća, ubedljivo je i jedan od najbezobraznijih . Za razliku od, recimo, Velje Ilića ili Duleta Vujoševića kojima se cenzuriše tek svaka druga reč ona nikad nije izjavila ni jedan glas, a da nije bio cenzurisan.

Prvo moraš da budeš već obrijan, gladak kao bebina guza.Dalje, skineš se do pola. Nikako siledžijka, bade mantil ili ne dao Bog majica. Podrazumeva se da si nabildovan kao Statam između dva Transportera. Ogledalo mora da bude dimenzija 3 puta 3 i da se u odrazu vidi spavaća soba. Nanosiš gel (pena je za Turke) rukom, s takvom preciznošću ko da Džejmi Oliver maže kajmak na lebac. Bez gromuljica. Pristupaš aktu brijanja. Jednim brzim potezom odozgo na dole skidaš nepostojeće dlake. U pravom životu tom brzinom bi potkačio jugularku i iskrvario za tren oka, ali ovo je reklama. Složi facu kao da Severnokorejci bombarduju Seul. I tada...tada dolazi ribetina koja te 'vata za nabreklu sisu. Ono što bi u real life-u bilo: 'Goni se bre u kurac zakla' se ko Misirac' pretvara se u pogled pun razumevanja. Jebaćeš. Ali tek kasnije. Prvo mora da te pipne za obraz da vidi kako si gladak. Lice ti nije kao predgrađe Bejruta. I ne skvičiš kad staviš afteršejv.