Idealan odgovor policiji koja je naletela na vas dvadeset, baš u momentu kada idete da bijete drugu grupu ljudi. Taj odgovor može zbuniti policajce na koji sekund, dovoljno da se rastrčite kud koji.

Kada napuniš 40, razviješ potpuno novu vrstu emocija koja se zove "moralni bes".
Znate kako bi se sada iznervirali kada bi vam neko zviznuo mamu u lice ili vas nazvao odvratnom vrećom govana koja ne vredi ni 5 para za koje se prodaje vaša sestra kurva?
E, zamislite taj bes, samo u ovom slučaju je izazvan trivijalnim stvarima: "14-godišnjakinje u bikiniju? Besan sam! Previše se psuje na TV-u! Deca bi mogla da čuju, a znate kako su deca sklona imitiranju."

Ako si bio liberalan, postaješ konzervativan. Ako si bio konzervativan, postaješ Šešelj.

I, ironično, dok se žališ na to kako su 14-godišnjakinje previše promiskuitetne, istovremeno imaš aferu sa 18-godišnjakinjom kao deo krize srednjeg doba. Ah, kriza srednjeg doba. Period kada shvatiš: "Sranje. Na pola puta sam do groba, a nisam postigao ništa u životu." I zato impulsivno kupuješ novi auto i varaš ženu (ili muža - pošto i žene i gejevi takođe imaju krizu srednjih godina) sa mnogo mlađom osobom. Tvoj rezon je: "Ako mogu da jebem mladost, zadržaću mladost."

Ali ne možeš da jebeš kao nekad - a da se ne lažemo, nikad nisi ni bio sjajan - tako da jedini način da zadržiš mladu devojku ili dečka pored sebe je da ih sponzorišeš. Znaš da te samo iskorištavaju, ali nije te briga. Sve što želiš je da budeš mlad. Zato gutaš vijagru ili cialis u ogromnim količinama. Kupuješ mnogo lubrikanata. Nije stvar u seksu. Stvar je u mladosti - oni je imaju, ti je želiš.

Ako si muško, kriza srednjih godina te prođe posle godinu-dve. Pomiriš se s tim. "Nisam više mlad kao nekad", kažeš sebi i nastaviš dalje. Ako si žensko, kriza srednjih godina ne prestaje dok zvanično ne postaneš baba, oko 65. rođendana. Nastavljaš da mažeš šminku više nego ikad. Pokušavaš da ubediš sebe da izgledaš dobro. U međuvremenu, sise su ti se oklembesile i lice ti se smežuralo. Ponestaje ti energije. Počinješ da se smeješ stvarima koje zapravo nisu smešne. Tvoje drugarice su jadne kokoške koje bi kao tinejdžerka mrzela iz dna duše. Znaš da nijedan muškarac ne želi da te jebe. Naravno, mogla bi da nađeš nekog koji hoće - ali red više nije kao što je nekada bio. Sada ti moraš da juriš njih, umesto oni tebe. I imaš muža koji ne želi ni da te takne, jer je previše zauzet gledanjem "Dnevnika 2" i "Velikog Brata".

Ovo je period kada prestaješ da budeš oštrouman i mladolik i postaješ tup i zatvoren. Zapadaš u kolotečinu i to ti nimalo ne smeta. Jedino što može da te iznervira je ono što drugi ljudi rade da bi se zabavili. Zapravo ono što te stvarno nervra je to što je tvoje vreme prošlo. Nisi više pun potencijala. Nekada si imao potencijal, ali si ga protraćio. Sada si pun gorčine i sve što želiš je da ceo svet bude dosadan kao ti. I zato vičeš na decu na igralištu i kažnjavaš ih kad crtaju nasilne slike. A posle se žališ kako su deca previše kenjkava.

Zdrava mržnja prema autoritetima koju si nekad imao kao tinejdžer je nestala. Sada veruješ u sva ona sranja za koja si nekada znao da su laž. Misliš da nasilje u filmovima izaziva nasilje u stvarnom životu. Misliš da je fetus ljudsko biće. Postao si kompletni idiot.

Osim... Osim ako ne zadržiš srednji prst u vazduhu. Osim ako ne dozvoliš da te sistem uništi u tvojim 20-im i 30-im godinama. Onda ostaneš potpuno sam na ovom svetu: previše radikalan za svoje vršnjake; s druge strane, i dalje viđen kao matora budala od strane mlađih generacija. Postaješ društveni izgnanik koji propoveda istinu za koju nikoga nije briga i sve to dok se boriš sa svojom bednom samoćom. Bol s kojim si se suočavao kao tinejdžer deluje kao raj u poređenju sa tugom koju sada osećaš. Tada su uglavnom bili u pitanju hormoni, sada jad nosi istinsku intelektualnu težinu. Uzdišeš. Svet je očajan i mračan. I svet se nikada neće promeniti. I zato, tiho i bez mnogo kukanja, patiš.

Izraz je, (kako je to lepo objašnjeno u „Davitelju protiv davitelja“), izveden od naziva filma Rašomon, u kome jedan od aktera posmatra zločin vireći iz grmlja.
Bora Čorba ga je upotrebio u čuvenoj „Volim žene“:
„Neki što teraju mak na konac,
kažu mi da sam rašomonac“
Tako su rašomoncima osamdesetih smatrani likovi koji voajerišu po parkovima, plažama, i drugim mestima na koje dolazi omladina koja nema kud drugde „da se voli“, oženjeni sa švalerkama, ili egzibicionisti koji imaju kud, samo vole kad ih neko gleda.

DANAS, kad su moderne tehnologije postale dostupne širokim masama, moderni rašomonizam podrazumeva pre svega duhovnu, mnogo više nego li fizičku, masturbaciju.
Opsesija pikanterijama iz života svakojakih poznatih ličnosti, proživljavanje tuđih sportskih uspeha i neuspeha kao da su lični, traženje glupavih klipova po youtube-u, ne bi li se na silu smejali nekome ko je napravio budalu od sebe, kao da mi nismo nikad ni u jednoj situaciji ispali budale.
Rašomonci su i likovi koji na žurkama, koncertima ili proslavama dovate glupu digitalnu kameru ili glupavi mobilni, pa snimaju druge kako se provode i budališu. Umesto da se opuste i uživaju u momentu, snimaju momenat uzimajući mu dušu...valjda ne žele da priznaju da im je dosadno.
Ovo, naravno, iritira moju, stidljivu sortu.

Odem, recimo ja, na svadbu, (pa još i dever, ponovo), a tamo-3 kamermana, i još 2 fotografa pride, i još ovi sa mobilnima, pride. Šta se desilo sa onim starim veseljima kad si mogao da se ubiješ ko svinja, napraviš budalu od sebe, amneziraš se i sutra zapamtiš samo lepe momente?
-Ej, devere, gledao sam te na snimku kako si se ušikao, he,he.
-Divota.

"Priloška odredba za ime i prezime" određenih persona čiji nam osnovni podaci nisu poznati.