Gospođa ministarka
Sa 16 godina sam dobila člansku kartu vladajuće stranke. Željela sam da mijenjam stvari, sistem, iznutra. Omladina stranke me dobro prihvatila. Predsjednik omladine, sin našeg Gradskog oca, bio je vrlo sladak, imao je 23 godine, bio je druga godina prava. Bio je i pametan. Kad sam napunila 18. godinu, mi smo se smuvali, bilo je to na nekoj stranačkoj slavi. Nedugo zatim njega je otac progurao na mjesto skupštinskog odbornika, i načelnika Poreske, a on mene za predsjednika omaladine. Kad se samo sjetim kako smo se jebali u prostorijama izbornog štaba u izbornoj noći. To su bila prava orgijanja. U kampanji sam upoznala stranačke vrhuške. Počela sam da studiram, političke nauke, ali politika i dužnost odbornika oduzima mnogo vremena, pa sam se prebacila na privatni fakultet. Da, ja i mali smo zajedno napredovali, jebući se usput, on je sad bio načelnik opštine.
Dok sam čekala prevoz kući, naišao je gensek stranke, prepoznao me i povezao u moj mali grad.Usput je skrenuo. Pojebali smo se. Rekao mi je poslije da sam pametna i sposobna i da računa na mene u sledećem izbornom ciklusu. Ambicija je prodirala u mene k'o Šešeljeva kara u Vendi. Tako je i bilo, prešla sam u prestonicu, sa gensekovog kurca pravo u Skupštinu. Kad me je dečko zatekao u stranačkoj kuhinji, sa gensekom u guzovima, totalno se razočarao, puk'o načisto, sa 32 godine je odlučio da počne svirati gitaru i pononvo postane nevin. Da me je volio shvatio bi zašto sam to učinila. Nedugo zatim upoznala sam i predsjednika stranke. Harizmatičan čovjek. Znala sam šta mi valja činiti. Preskočila sam i genseka, zapravo ja sam bila novi gensek i najmlađi potpredsjednik stranke. Sve je išlo po planu dok jebeni narod nije doveo na vlast opoziciju. Na narod se nikad ne možeš osloniti. Trebalo je sve ponovo, sa desno zakrivljenog kurca, preći na lijevo zakrivljeni, mlohavi, proevropski kurac. Usta su mi se pokrivila k'o kod Ranke Mišić, od silnog pušenja i okajavanja grijeha iz prošlosti. Ipak, u političkim krugovima sam bila poznata, tako da sam jednog predsjednika zamjenila drugim. Sa ovim sam se jurila gola po kabinetu, k'o Boki i Trivanova kad se igraju Ričarda Gira i Džulije Roberts, gdje je Trivanova Ričard Gir. Idući saziv skupštine postala sam ministarka.
Danas srećem mnogo mladih djevojaka, zanima ih položaj žena u politici, poštuju moj uspjeh, a ne znaju da ja i dalje šefa čekam nagužena preko stola sa gaćama na koljenima. Najrađe bih im rekala da je najvažnije dobro unovčiti pičku, tako je najlakše, ali ne mogu. Doduše, one pametne će to i same skontati.
„Zaklinjem se Republici Srbiji, i svojom Čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i Zakon...“
Stranačke aktivnosti
Halo, jesi li ti Taj i Taj?
Jeste, ja sam Taj i Taj.
Stranka te treba, večeras u 8 budi Tu i Tu.
Naravno.
Konačno su se sjetili da me pozovu, znao sam da će moja sposobnost kad tad doći do izražaja. Škola i đubre nikad nisu izdali. Došlo je i mojih pet minuta.
Došao sam 20 minuta ranije, da pokažem svoju odgovornost i poštovanje prema tuđem vremenu. Ostali su počeli da pristižu tek pola sata kasnije pokazujući iste ove atribute, samo dijametralno suprotne. Neka, nema veze, strpljiv sam ja. Bog te jeb'o dragi, kad su počeli da izmiljavaju neki ljudi, koje niti ko zna niti je ko kad vidio, kao zombiji, politički orjentisani zombiji.Što bi rekao kikindski prorok kurve, pederi, licimuri. Sunce ti jebem, onako ja to gledam, pa za ove je ćopavi bravar akademik, ovdje se pola njih još uvijek kažiprstom potpisuje. Vjerovatno hoće da ja njima upravljam na izborima, jebi ga glupima je najlakše upravljati, bar će biti poslušni.
Trenutak tišine. Ulazi Neko i Nešto. Neke pozdravlja, neke ne,mene nije pozdravio, doduše sjeo sam u zadnju klupu da se ne namećem. Počeo je i uvodnu riječ, malo sam odlutao zamišljajući sebe na stranačkoj funkciji pa se ne sjećam svega. Znam da je rekao da trebamo biti ponosni što smo članovi, jer je nekad bilo sramota, smatrali su nas izdajnicima,linčovali, a danas mi jebemo, mi određujemo ko su izdajnici, da na ovim izborima trebamo pokazati snagu i jedinstvo, i još mnogo gluposti koje su me navele da pomislim : „Bog te jebo, ovaj k'o da je išao kod Orvela na časove politike“. Kako rekoh, dalje nisam slušao...
Došlo je vrijeme da se usvoji dnevni red u 2 tačke-1) rad na terenu i 2)tekuća pitanja, naravno uz prethodnu evidenciju prisutnosti. On je Neko i Nešto, on je predsjednik, nisam ni čuo čega koliko sam opijen budućom funkcijom, kojoj ne znam ni naziv onda pročita štabove izbornog štaba, boranija, znači funkcija je Koordinator izbornog štaba, lijepo zvuči, majku mu jebem. Šteta što nema nijedna dobra pička u izbornom štabu da je smuvam, i napravim od nje gospođu.
Bum, hladan tuš, pročita i aktiviste. Ostade ja sam. Kaže: „Momak ti nas sve ove godine zajebavaš, uvijek se uspiješ izvući kad je kampanja, zajebavaš jadne aktiviste, pošalješ dida da ih okupi špruljom kad dijele letke, zato što si mu rekao da su to komunisti obični. Dotle je došlo da smo ja i Gradski Otac lično riješili da sredimo tu tvoju bahatost“. Ja se ukurdumio k'o krava kad je vode u klaonicu. Za šefa mi odrediše neki hibrid Goluma i Marije Šerifović neidentifikovanog pola i seksualne orijentacije. Zapravo, orjentisala se da jebe mene, uz jasne instrukcije,“ ne slušaj ga ništa, ako mu pustiš da priča pet minuta ,zajebaće te“. Izgleda da su mi doakali. Rekoše:“Mali uozbilji se, ako ne budeš dobar i poslušan, sjebaćemo te, nisi nam prvi ni poslednji. Ako budeš dobar, do kraja lojalan, znaćemo to da cijenimo“. Sastanak je završen. Na moj prvi pokušaj da kažem nešto onome što se viče mojim šefom dobio sam kratak i jasan odjeb. Možda je to biće glupo, ali prati instrukcije do daske. Đubre je za školu psihički, a i fizički neizdrživo. Moraću izgleda jebati „ono““.
Zbor
Jedna od najvaznijih svetkovina u Krajišnika. Obično se odrzava kraj seoske crkve jer je to jedina ravnica u selu. Bio sam ja u Srbiji na njihovim vašarima, al' nije to ni blizu. Kod nas se djeca od malih nogu navikavaju na pivu i masnu hranu, pa nema potrebe za štandovima sa slatkišima. Nema ni onih lingišpira, ne mozemo se dogovoriti oko struje a nema ni prostora, morali bi ga pripeti na urvinu, letila bi djeca na sve strane k'o geleri. Do skoro nije bilo ni pjevaljki osim Ćane Bodiroze. Baja Mali Knindza je ovdje Bog.
Prvo se ide na liturgiju i Bogu na istinu, ritual gdje te pop pita jesi li griješio, pa nešto očanta, a grešnim zenama uzme broj telefona. Obiđe se krug oko crkve, pozdraviš ljude, prođeš kraj onog čiče što prodaje slike Karadzića, Mladića, Draze Mihailovića, ma, zabboli me kurac za sve trojicom, danas je jedini cilj da popijem pare od prodaje teleta. Onda se zađe pod šator da imaš šta ispoviditi sledeće ned'lje. Deremo pivu, i posmatramo, svega se čovjek nagleda ovdje. Ovaj mlađi svijet tačno nije uperan. Jedan bali konobarici noge, drugi povraća sebi u krilo, treći se upišo...Počeše tući četničke pjesme. Svetu ti nedlju da je ovoliko četnika bilo 92 i da su ćerali neprijatelje umjesto Kola srpskih sestara oćerali bi ih u najmanju ruku do Beča. Nije to pjevanje, to je razrikivanje kakvom bi i Kočićev Jablan pozavidio. Šta'š kad su im idoli ona dva vola Zara i Goci umjesto Tromeđe. Među njima prednjači Mirko Radikal. Taj dok nije uš'o u partiju nije ga ni bilo. Dok sam ja kante marmelade nosio kući on je mazo masti na kru pa jeo. Sad viče da bi kupio avion, da ga ima đe parkirati.
Dođe mi i unuk Blagojica,gladan. Ćaća mu se nader'o pod šatorom skupio se k'o čvarak, modrica na oku, veli udarila ga stranica od kamiona na brenti, zaboravio i da ima dijete. Na'ranim Blagojicu,pošaljem kući. Ne zajebavaju ga više djeca da je glup, otkad je brata iz Njemačke poslao da kupi lijeve eksere...
Otiš'o ja za šator pišati, kad neki baja zavalio mladicu pa umače k'o u kapljevinu. Ona nekva ćuta ne bi' je ni pod meso stavio da gori, al' nije ni on bolji k'o kočić za paradajz, al' neka se gagulja samo. Vidim, smrklo se, a ja zaboravio da imam rodbine pod crkvom, u groblju. Odo' ih obići. Odem ja tako pa se ispričam sa njima. Teška vremena i kištra pive me vazda rastuze. Uhvatm se za krst dida Krstana pa počnem:" Đeđe, ja neću dati stope naše zemlje, nikad , pa da mi tamo neki Mirko pravi piste". Sjeti se ja da smo ispravili spomenik, obrišem suze, razaberem, kad na krstu neki Đuro. Pa jebem ti sunce kalajisano, meni se sve okrenulo kako sam ušao sa druge strane u groblje, moji su kopani na drugom kraju. Ništa odem tamo , cjelivam ove svoje:"Stara. Stari. Da se ne ponavljam, Đuro će vam prenijeti sve kad vas sretne. Ja sad odo'. 'Aj zdravo"
Turneja
Obilaženje kafana u kojima rade isključivo konobarice, na nivou jedne manje opštine. Nema smisla ako se obilaze kafići u velikom gradu, što zbog njihovog velikog broja pa se ne može obići za veče, a I mora se potrefiti neki gdje je jedna dobra konobarica, pa se izgubi draž za traganjem. Ovako između dva zla biraš manje, I nadaš se boljem u idućoj kafani. I tako to krene , negdje pred veče, otisne se odabrana ekipa na putešestvije. Vođeni glasinama, uđeš u prvu kafanu koja liči na gubavca, što visi to I otpada, fali komad zida, okrajak šanka, I nogar od stola.Gazda ne da ture da mu je posljednaj.Ali zato kod konobarice preliva ko da su je pravili NS seme I pančevačka azotara. Drmneš tu dvije tri, nisi ni ti zagrizo da je muvaš a I njoj je tek počela smjena pa logično, nećeš jebati. Nećeš jebati ni ovako ni onako, nigdje, zato svi idu na turneje ali je konkurencija jaka pa samo rijetki uspiju piti do kraja smjene I biti u stanju da mogu jebati. Ideš u drugu kafanu, bolje su konobarice, čuo si tako. Samo nisi kontao da je tu sjedište drvne industrije. Ali za konobarice su bili u pravu, dobre. Ostajete tu. Kafana pored puta, a ona dobre volje. Odlazi sa nekim šumarom u carske odaje, nakon nekoliko minuta izlaze, on ne može više stajati na nogama, a ona se ponaša kao da joj je trn up’o u oko pa ga izvadila I nonšalantno sjeda drugom u krilo, a trećem već šalje poljubac. Ljubomorni jebač započinje kavgu. To je rat klanova u drvnoj industriji, između sjekača I brentaša. Skontašmo da mi stojimo između dvije vatre ko radikali na b92. Sporazumjevamo se pogledom, a moj kum cijedi kroz zube ne pomjerajući usne, ko logoraš kad ga juri oberšturmfirer:”Ajmo , izginćemo”. Pokupimo se kod prvog razbijanja čaša, da nas ne pomješaju sa suprotnim taborom, I razgulimo. Idemo u iduću kafanu, sa vrata nas dočeka pičvajz, konobarica odvalila sisu ko bromzu ovna predvodnika pa krivi nekog baju što joj dobacuje, jebe mete ništa ne ostavlja kaže kako je bila na demonstracijama u Beogradu I murija je jurila da ce mu se krvi napiti,naruzi ga ko baba Sarova. Nema ni tu ništa, idemo dalje. U sledećoj se popičkale konobarice pa smo se ponadali da ćemo gledati tuču ženskinja ko u američkim filmovima, ali ništa ni od toga, bilo trijeznih, pa rastavili. Vakat kući. Sretne se tu svakojakih likova, seoskih pijanaca, normalnih likova, propalih I uspješnih studenata, sirovina I mekušaca, svi okupljeni oko nje, jedne, jedine, konobarice. Hvala im što postoje, ako ikad budem imao kafanu biće I konobarica.
Krajišnik na moru
4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.
Ostarilo se
Komentar na poziv na svadbu druga iz djetinjsteva.
Kad sam dobio pozivnicu ukočio sam se, pa jebem ga luda, kod nas u ulici čitave generacije nestaju za godinu dana. Kako se onaj prvi oženi u roku od godine , svi ostali za njim, i tako nam ova pošast istrijebi sve muško u ulici. Al’ ’aj nek’ je sa srećom. Zajedno smo odrastali, bili zaljubljeni u Beti Kamenko i Vilmu Kremenko, stidljivo prvi pornić podigli u video klubu...
Svadba k’o svadba , dreka, vriska, glasna muzika, sasipanje kave za vrat od strane konobara koji inače vjerovatno rade na brenti s obzirom na vještinu nošenja tacni, pijanih ljudi i još pijanih ljudi. Ima i pičoka, mame koje gonaju djecu oko stolova dok iritantno žgevre, ili ih ostave da spavaju u kolicima pokraj muzike pa odskakuju iz njih od basa (ljubomoran sam na tu djecu kad im vidim ta futuristička kolica, moja su ličila na korito za šurenje svinja, po pola rasječen bojler, jebi ga u ratu se snalazilo. A kad im vidim mame ljubomoran sam im na tate) . Gledam i svog komšiju Čedu, udrobio kruva u čorbu, pa pritišće kašikom da potopi, uvijek je razbijao klišee. I tako to ide, nadero se i ja, pa posmatram, filozofiram. Čovjek na svadbi je nasmijno lice iz ugla ukrštenice, a i sama svadba nije ništa drugo do skup gradova, predjela i predjela, i samoglasnika u vidu neartikulisanih krikova pojedinca. Vidim i moj komšo se zagled’o u dno polupune čaše, pa se sjetim kad je pričao kako se on priženio.
Veli:“ Bilo je to u izbjeglištvu. Kren’o ja preko Manjače u Mrkonjić, stara mi ostala tamo u bolnici. Taman kad sam bio kod Stričića neđe, vidim kraj puta poznata konjska kola, kad ono Mileva. Znam ja nju i od prije, gonali smo se mi, a eto ostašmo stari cura i momak. Pit’o je šta je reći, veli: „Otrg’o mi se konj pa sad ne merem nikud sa ovom kobilicom.“ Gledam ja nju 'nako ispod oka, nema ni ona nikoga na svijetu a blenula u mene kroz onu masnu kosu, k’o da bi mi nešto rekla. Vidim ja šta je, uparim svoju ragu sa njenom, sjednem kraj nje: „Mileva, našla si konja!“. I tako odlazimo prema zalasku sunca kao u kaubojskim romanima“.. . Trgnem se: „ Jebo te kreč, treba kupiti svilenu košuljicu, i spremiti 50 maraka za poljevačinu.“
Jeb’o ti seljaka
Najčešća uzrečica ljudi porijeklom sa sela i poljoprivredom kao osnovnim zanimanjem, prouzrokovana njegovim teškim socialno -ekonomskim položajem.
Vele:„Lako ti je poznati seljaka crnih leđa , a bijeloga stomka“. Jeb’o mu ja mater i ko je smisli, jest mi bijel stomak a’l bijela mi je i pogača, čista, radnička.
Eto, gledamo juče ja i Mileva na televiziji neku muzičku emisiju, gosti nekvi pjevači, neki čupo sav u crnini, a ovaj drugi se ušarenio ko da je na zbor krenuo. Nikad zapjevati, sve se nešto prepiru, malo- malo čupo njemu poviče da je seljak, ma đe seljak, nije sposoban kašike držati, a ne motiku, da mu stisnem ruku, otrg’o bi je ko špinjetak. Zapjevaše. Skiči onaj garonja k’o krmak pred klanje, ne mogu ja to slušati , došlo mi da zaigram „Čajevca s ramena“, a ono spadalo lijepo pjeva, samo, previše mi čekićanja u pjesmi, harmonika se i ne čuje, a niko mu i ne basira, nikako mi nije jasno što mu ovaj viče da je seljak.
Mene samo političari izjednače sa ostalim narodom pred izbore. Eto lani poslali nam neku brašnu, nema dvae’s godina, veli:“Samo vi glasajte i dovešćemo vam struju i asfalt đe god oćete“. Ja ’nako kontam :“Ćeri draga, znaš ti na kakvoj je urvini Čedina kuća, pa tu švabo nemere banderu postaviti“, poslije nje dođe i Živko Šešelj, nosi prase pečeno, svrati nas pred prodavnicu ,kaže: „Daj ljudima dvije kištre pive i reci im da se ne zajebavaju u nedlju na izborima“. Jeb’o ti seljaka kad je tako naivan.
Došo mi prije par dana i sin sa unukom Blagojem. Najurila ga žena, pije k’o brodski pod, popio i otakaz na pilani,budala , pa meni na glavu. Najavila se i ćerka iz Italije sa onim njenim Đankarlom i unučicom, fino, neka je porodica na okupu. Ostala taman jedna livada za pokupiti. Ama ljudi, da mi nije zet zakuno bi se da je Italijan peder, natracko onog zejtina na glavu sija se u livadi k’o patak, bacio dvoje vila a presamitio se k’o da je kroz badžu prop’o. Pokupili mi to nekako. Najaviše mi se i rođaci iz Austrije, u pičku materinu, valjalo bi nešto i priklati, sve mi se čini da će kozica Julka vrisniti. Ili ću ja, Julka ima plave oči. Dođoše i oni.
A glupe ove djece u Evropi, svetu ti nedlju! Odveo ja unučicu Anastasiju u štalu, nikad krave nije vidila. Ja se okreno da nahranim Perovu, kad mala zakusila živo tele, vidila na crtanom. Dali joj to stranjsko ime, jadna Mileva je sto puta prekrstila dok je naučila.
Sjedim ja tako, okrećem Julku, morad’o je priklati, samo ih gledam. Ovi stariji se nešto zajebavaju, a djeca povatala neke njihove naprave pa se igraju, jadni Blagojica za njima k’o kerče hoda, ne zna on tome ništa a i djeca se nešto izdvojila od njega, sav se snuždio, ko da je sva muka sa ovog mog vrnte prešla na njega. Pitam se jesu li oni tako srećni i u toj Evropskoj uniji il’ samo kad meni padnu na glavu pa se kurče? Odvedem ja Blagojicu malo kobiva da mi pomogne, obradovalo se dijete, samo nek’ nije samo. Vratili se mi da jedemo. Samo što smo počeli kad ona moja lujka meni:“Ćaća, ti mljackaš i kad vodu piješ.“ Znam ja da bi oni mene u svinjac pa da raznesu po bijelom svijetu imanje, za koje ja krv pišam četrdeset godina, al ćete još pričekati. Odjednom se djeca pokoškaše, veli ona mala Blagojici:“ Ne možeš se ti igrati sa nama, ti si seljak i smrdiš!“ Briznu Blagojica u plač, meni nešto zatitra pod bradom, došlo mi da najurim i ovu moju beštiju i ovog Nauljenog i malu prcu, u tri pičke materine, isto i oni misle meni, nego stariji pa omudrili. Izvedem Blagojicu napolje, izvadim iz džepa 100 maraka :“Na, i ne daj nikom ,ove su samo tvoje“. Sjednem ga na klupicu ,brišem mu suze, a on zgužvo one pare kaže: „Jebem ti seljaka, šta sam im ja kriv uvijek?“
Nedeljko Čabrinović
Nevidjeni baksuz bez kog bi Gavrilo Princip bio samo još jedan klinac koji se pali na vojsku. Kad je princ Ferdinand pošao na svoju poslednju vožnju Nedeljko Čabrinović je trebalo da ga ubije i tako Austrougarskoj objasni neke stvari koje ona nije htela da shvati. Da je uspeo u svojoj nameri Ferdinand bi poginuo, počeo bi svetski rat i Čabrinović bi kao narodni heroj sada imao ulicu sa svojim imenom i pola strane teksta u knjizi iz istorije.
Kad je Čabrinović krenuo imao je bombu da ubije Ferdinanda i tabletu sa cijanidom da ubije sebe za slučaj da ga uhvate. Jedino nije imao sreću. Bomba koju je bacio je eksplodirala prekasno i digla u vazduh automobil sa obezbedjenjem. Kad je video šta se desilo popio je cijanidsku tabletu i shvatio da mu nije ništa. Da ga policija ne bi uhvatila živog skočio je u reku s namerom da se udavi, ali kad nekog potera baksuz onda to ide ceo dan, upao je u plićak u kom ni mače ne bi moglo da se udavi i tu je uhapšen.
Sat vremena kasnije kad se Franc Ferdinand vraćao sa prijema kod gradonačelnika vozač je promašio skretanje i zaustavio se ispred kafane iz koje su baš tad izlazili članovi Mlade Bosne koji nisu uhapšeni posle napada na princa i Gavrilo Pricip je izvadio pištolj i ubio ga.
Princip nije imao dovoljno pameti da prodje prijemni za gimnaziju ni dovoljno snage i zdravlja da ga prime u Crnu ruku ali je imao sreću što je sasvim dovoljno da udje u istoriju.