Najofucanije govno od autobusa koje je ikada postojalo! Prejebalo je i 47-icu i ciginu prikolicu, vrata pakla, satanin lični prevoz!
Saobraća od Slavije do pizde materine, ako se odlučite da promolite nos unutra budite spremni da upoznate sledeće kategorije ljudi:

Vozača dragog nam autobusa, odvratne 59-ke.
Nije tačno utvrđeno čemu sluzi ova neobična spodoba, priča se da izmedju ostalog prodaje karte, a oni lakoverni da čak ume i da vozi. Ipak glavna funkcija mu je da psuje sve koji stoje na vratima, jer jelte, treba ih sto više nagurati unutra, po mogućstvu jedne preko drugih. Neretko pušta i muziku, njegov repertoar se kreće izmedju Mileta Kitića i Djoganija, a kada je lepo raspoložen usreći putnike i Vendinim najpoznatijim hitovima.

Vozačev pajtaš, kolega, kum, tetka iz Kikinde.
Stoji na privilegovanom mestu, pored vozača, naslonjen na šipku, koja deli vozačev prostor od ostalih smrtnika, prinuđenih da se penju jedni drugima po glavi da bi došli do vazduha. Obično je u pitanju bivši kolega, otpušten jer je delio maloletnicama broj telefona uz bezbrazne poruke tako što ih je zapisivao na besplatne novine 24h. (istinita priča).

Baba koja zatvara prozore zbog promaje.
Toliko dobro poznata pojava, da su izlišni ikakvi opisi. Moze se prepoznati po višeslojnim džemperima, maramama i debelim crnim čarapama. Nije luda da nazebe.

Ziljava klinka koja otvara besno sve prozore.
Najčešće to radi uz glasno gunđanje o prethodnom tipu putnika, neretko praćena najboljom drugaricom, ili čoporom istih. Ispušta neidentifikovane krike. Izgled varira od prenašminkane puderuše, do aljkave prljavuše. Inteligencija ne varira ni u kom slučaju.

Baba sa pijačnom opremom.

Agresivna baba.
Ako sediš tvoja bezbednost je ugrožena. Ona je spremna na sve da dospe na tvoje mesto, neće birati sredstva i neće biti zadovoljna tvojom predajom. Ona ide na potpuno uništenje.

Lokalni džeparoš.

Ciganska porodica.
Uvek, ali uvek ima bar jedna! Čine je matori ciganin sa harmonikom, zarastao u bradu i kosu(što je ostalo od nje) najgaraviji od svih. Čovek od malo reči, ali puno dece.
Odsvira usne-boje-vina-ostace -ti-bez-karmina i pusti klince da se zajebavaju i skupljaju prilog u šeširima.
Pevljivo ciganče, najčešće užasno dosadan stvor, promuva se po autobusu trazeći one mekog srca da ih nasanka tužnim braon ocima, da mu daju koji dinar, ostatak vožnje dosađuje putnicima i kači se na sipke. Koje posle niko više ne pipa.
Ciganka sa bebom, od onih manje naklonjenih muzici pokušava da izmami nešto, poturajući im rasplakanu bebu pod nos.

Žena četrdesetih godina koja dobija nervni slom u autobusu.
Počinje uglavnom sa "mozete jos malo?!" pri ulasku u autobus. Dobivši negativan odgovor.. u stvari, bilo kakav odgovor od podjednako nervoznog putnika, ona pobesni i pretvara se Halka Neverovatnog, prethodno isprovocirana do granice pucanja decom, mužem, kolegama sa posla, taštom, svastikom, psom, crvenim na semaforu, istrošenom maskarom i odžačarem.
Nastaje salva psovki i sa jedne i sa druge strane.

Lik sa torbom svemirskih razmera.
Apsolutno je nemoguće proći od njega, ali će te zato pri izlasku mlatnuti torbom po sred njuške, ni ne primetivši.

Mr. Smrdljivi
Oko njega se nalazi prsten praznog prostora, pored njega niko ne sedi, šipka za koju se drzi se topi usled njegovog kiselog dodira. Gospodini Smrdljivi je je obično nesvestan posledica svoje pojave, ili ga baš zabole dupe.
Na užas ostalih putnika, obično se vozi čitavim putem 59-ke.

Lik koji priča sam sa sobom.
Kleopatra gradskog saobraćaja. U zanosu svog proročanstva će se razmahati rukama i saznaćete da uskoro predstoji potop, bombardovanje, smak sveta, najezda skakavaca, apokalipsa novog doba, mutirani grip pastrmki h1kdrl5, umereno oblačan cetvrtak ili štetnost čitanja svih knjiga koje je izdala laguna. Zatim će mudro išetati negde na pola puta, pre nego što iko shvati šta je rekao.

Uvek dobrodošla kontrola karata.
Ološ jedan prljavi. Najčešće se mogu sresti na stanici kod 5 solitera, na Banjici. Nastaje sveopšta jurnjava švercera koji istrcavaju iz autobusa, ili onih spretnijih koji otkucavaju kartu-za-hitne-slucajeve, sakrivenu u zadnjem džepu na farmerkama, đonu patike ili ispod baterije na mobilnom telefonu.

Manijaci u pohodu na klinke, lopovi, kinezi, odbegli psihijatrijski slucajevi, životinje, bakterije, virusi, niko nije zapostavljen u autobusu 59-ka!
Dođite i pridružite nam se na krstarenju kroz razne krajeve grada u vožnji za koju vam obećavamo da necete zaboraviti! Uvek ima mesta za još jednog putnika! Ne prodajemo povratne karte!
Uživajte

Prilika da učenici ogluve i ostanu bez glasa. Za nastavnike je to prilika da dobiju nervni slom i nešto para.
Najčešće izgleda ovako:
7:00- Svi stoje ispred autobusa i psuju vozača jer neće da otvori vrata.
Pola sata kasnije sledi serija mahanja kroz prozor i slanja poljubaca roditeljima i ostaloj rodbini.
8:00- Vozač se konačno smiluje i krene usput puštajući turbo folk i svi skaču na noge.
Nastavnici prvih deset minuta (u najboljem slučaju) vrište na učenike da sednu na svoja mesta, ali onda vide da od toga nema vajde.
U nekom momentu neko kreće da jede pa su svi gladni, kreće razmena maminih pita itd.
Kada su završeni svi obilasci manastira, pećina i kuća za taj dan kreće se prema hotelu.
U hotelu nastaje rasprava oko toga ko će biti sa kim u sobi iako je to već bilo odlučeno pre jedno tri meseca. Do sobe (koja je na 8 spratu) se može stići jedino stepenicama jer je lift, naravno, pokvaren.
Kada su svi miševi, zmije i bubašvabe izbačeni iz sobe ide se na večeru. Za večeru obično ima salata sa paukom, živo meso i hladni pomfrit.
Pripreme za diskoteku traju satima. Devojčice izgledaju kao da su plivale u puderu i nešto su porasle. Dečake nije briga na šta liče, svakako će do kraja večeri ostati bez odeće.
Po povratku iz diskoteke svi se uvlače u pidžame i počinje jurnjava po sobama, hodnicima , skakanje sa terasa i muvanje. Spava se najduže dva sata.
Sledeći dan izgleda skoro isto, samo što učenici izgledaju zombirano, ne znaju gde su i spavaju u autobusu.
Kada je autobus blizu škole počinje mahanje nesrećnim prolaznicima koji se pitaju iz koje ludare su ovi izašli.
Kući se spava jos tri dana.

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.