Српски мит о томе како треба променити позицију на кревету и ставити главу на место где иначе стоје ноге, кад неко дуго не може да заспи. Веровање настало на основу тога што је Пера у народу познат као душевадник.
Е сад, Србин не би био Србин, кад не би пробао неког да зајебе. Овде се стигло чак и до зајебавања светаца.
Наиме, ако дуго не можеш да заспиш, то је знак да је Свети Петар дошао да ти узме душу, а још ти није време да идеш на онај свет. Стога, треба да замениш спаваћу позу и обманеш Перу који ће да проба да ти извади душу из ногу, а од тога нема ништа.

Rep muzika
Talenat: nepotreban
Sluh: nepotreban
Umeće sviranja nekog instrumenta: nepotrebno
Pošto je došlo vreme u kome svako može da postane slavan mnogi se odlučuju za najlakši način-rep muzika.Kao što sam gore naveo talenat nije potreban tako da se svako može proslaviti na taj način.Naprave neku matricu preko programa na kompjuteru, napišu pesmu u kojoj su oni neki mafijaši, narkomani...i to je sve.Kada to završe čekaju samo da napaćene klinke polude za njima i eto slave.

-----------------------------------------------------------

Rok muzika
Talenat: potreban
Sluh: potreban
Umeće sviranja nekog instrumenta: veoma potrebno
Kada se osniva rok bend traže se oni koju imaju talenta, sluha i umeju jelte da sviraju neki instrument (gitara,bas gitara,bubnjevi...), da napomenem da je takvih ljudi nedovoljno.Ne može svako da zna da svira.Kada se sa teškom mukom pronađu članovi benda nastupa smišljanje pesama koje moraju da imaju smisao, a ne da služe samo za kurčenje.Posle toga se traži mesto za prvu svirku i ako to prođe dobro, može se u retkim slučajevima nastaviti sa pokušajem karijere.Ali ipak samo odabrani dožive svoje koncerte na kojima su desetine hiljada fanova...tek tada se može reći da su se proslavili.

Реченица коју нам говоре сви професори мате, физике, хемије, енглеског... Пошто су предавали нека шпанска села сада нас питају шта нам није јасно, као објасниће они, а у ствари знају да нико није у стању да пита било шта пошто су сви у шоку. То се више каже ради реда, нико никада неће опет објаснити.

Serija koju obožavamo uprkos tome što 90% vremena nemamo pojma šta se zbiva.

Svima je veoma poznato da sta god treba da se radi za skolu uvek se to odlaze, tako su radile prosle generacije pa rade i ove sada. Uvek nesto iskrsne i nikako da se uci, a svi su uvek imali veliku nameru da to urade mada kada dodje onaj deo gde se uci malo ko to na vreme odrani onako kako treba.

"Grana" matematike koja vas sačeka na početku prve godine srednje škole.

Naviknuti na geometriju i algebru rad sa ciframa odma ulećete u nešto što više pripada logici nego matematici i mnogi se ne snađu baš najbolje u tome pa nije nikakvo čudo da pljušte kečevi.

Ova neopisivo bolna obaveza u životu svakog tinejdžera predstavlja jedan od najtužnijih dana u njegovom životu. Dotični je toliko depresivan i u mrš-u-pičku-materinu fazonu da je cela kuća sa celokupnom rodbinom i prvim komšijom Pajom nervozna i bratoubilački raspoložena. Elem, dolaziš u školu negde oko 10 do 2, tik pred zvono, ali kasniš na prvi čas kod razredne jer si sklapao neki biznis sa ortacima iz 3-8, koje nisi dugo video pa se usput i raspituješ šta ima novo. Ulaziš u svoju učionicu, vidiš 30 glava koji izviruju okolo u nadi pronalska tajnog izlaska iz učionice, a da pri tom savršenom bekstvu niko to ne primeti.
1: "Dobar dan, razr.."
2: "Radovanoviću, znala sam, tačno sam znala! Ni prvi dan ne možeš da dođeš na vreme, kasniš 20 minuta!"
1: "Ali.."
2: "Ćut! Da te ne čujem! Sad te neću upisati (nema dnevnik), ali za svako iduće kašnjenje na čas dobićeš tri neopravdana! Nacrtaj se na svoje mesto!"..
Sedaš za svoj sto, klimaš glavom okolo otpozdravljajući kolege svoje barke koja tone. Slušaš narogušenu razrednu koja preti kako će vas sve pobesiti i zaklati ako se neko uopšte usudi da udahne dva puta u 5 sekundi, da ne pričamo o drugim prekršajima svete knjige "Ja sa sekirom teram đake da postanu ljudi". Zvono prekida razrednu u pola reči, a svi prisutni zahvaljuju Bogu. Dolazite na drugi i poslednji čas, u još veći pakao. Profa ulazi, baca dnevnik na sto i govori da vadite knjigu i da otvorite stranu 842, paragraf 3, članak a. Zbunjeno gledate jedni u druge i jednostavno ne kapirate. Samo oni najiskusniji ćute i znaju šta sada sledi (ponavljači, znaju sve profesore i znaju kakva doza im treba), ali naravno, uvek će se naći neko naivan (pogotovo ako je u pitanju prvi razred srednje).
1: "Profesore, ali, prvi dan škole je."
2: "Jel prvi? E, evo tebi onda prvi u dnevnik. Hoćeš da bude i drugi?" (Na scenu stupa atmosfera sa sahrane babe Kvetoslave)
Bog je poslao anđele koji su zazvonili i oterali đavole sa radnih mesta. Freedom, at last. Zoveš kevu, govoriš kako ćete imati punih 7 časova i tri dopunska iz špansko-južnoameričkih ratova i kako je to obavezno za kontrolni u novembru. Naravno, nakon dopunske idete kod Laze (najvećeg štrebera u razredu) da igrate šah i monopol. Keva naivno odobrava i ponosno priča ocu šta radiš i šta ćeš raditi. Svi su se uputili u obližnju birtiju kako bi ugasili tugu i prokleli đavole sa stalnim zaposlenjem. Tek je četr sata, napolju je 36, ali već se ispija Lozovača i naručuju tužaljke. U toku ostatka višečasovnog opijanja doživljavaš najsramotnije momente svog života, ali ko te pita, ipak se opraštaš od još jedne neproživljene godine. Pravite sranja u birtiji, a konobar sa zadovoljstvom vadi svoju super-ultra 101 megapixel kameru, smeška se, snima vas, i raspravlja sa kolegom kako će da nazove snimak kad ga okači na Jutjub. Posle toga se više ništa ne sećaš. Budiš se, svu energiju koju imaš upućuješ u pravcu desnog oka kako bi ga otvorio. Uspeo si. Okrećeš se, pitaš se gde si. Posle dobrih 2 minuta i 38 sekundi primećuješ da si kući. To je dobro. Preko puta veliki sat pokazuje da je 13:52, pljeskavica iz Leskovačkog ti je na stomaku, sendvič iz Arene na levoj nozi a mamin ručak na desnoj. Pored svog tog sranja tebi se u glavi neprestano vrti jedna te ista, đavolsko-antihumana rečenica..