Не синко, није ти то исто као сиромаштво. Сиромаштво је само финансијско стање које може бити проузроковано разним факторима на које човјек не може утицати. Чист дефицит новца, без кога у данашње вријеме не можеш. Нешто из чега се можеш извући радом, упорним трудом и јаком вољом. Не мораш се никада потпуно извући али битно је да се бориш, и свеједно ћеш га побиједити.

Биједа, то ти је нешто друго. То ти је оно хронично одсуство духа, полетности и менталне снаге које обузима човјека. То ти је порок, баш као и ова ракија. Једном када ти се увуче у кости и потекне крвотоком, готово га је немоће избацити. Паразит који се храни твојом енергијом и твојом душом, болно је унакажава. Знам, људи га мјешају са сиромаштвом јер најчешће долазе под руку, па те заједно, онако неимуног схрвају и униште.

На биједу се једноставно навикнеш. Предаш се ништавилу око себе, допустиш животу да се игра рингишпила са тобом, никада не улазећи у отворену борбу са својим демонима. Повучеш се без отпора, кривиш зле људе и гору судбини, кривиш живот. Тада те обхрва и сиромаштво, туга, несрећа.Тако синко, само уништиш најфиније дјелове себе, претвориш се у оног вјечитог незадовољника кога си до скора презирао. Дође старост, а ти јаднији него икад, са вагоном неиспуњених снова. Наравно да онда сви желе да се врате у прошлост, да живот скрену другим током. Али мало морген, онда то није живот већ научна фантастика...

Зато синко, устани сада и полети у живот, бори се до последње капи дамра и не дозволи да те обузме биједа. Никада не устукни ни пред чим, обухвати живот објема рукама и научи да побјеђујеш сам себе...

Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!''
A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo.
Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.

Poznati srpski pisac epske fantastike, čije ogromno književno delo „Srbija“ spada u sam vrh svetskog spisateljstva, rame uz rame sa Tolkinovim „Gospodarom Prstenova“ ili Martinovom „Igrom prestola“. Dobitnik je prestižne Noblicine nagrade za književnost, a jedinstven je po tome da je to uspeo da ostvari napisavši samo jednu jedinu knjigu.

Šaljiv po prirodi, a opet pun mašte, Boris je uspeo u knjigu da ubaci oba elementa, pa se čitalac ponekad od srca nasmeje dogodovštinama njegovih junaka, a ponekad samo zastane sa čitanjem, potpuno zabezeknut maštovitim događajima iz knjige ili maštovitim predelima i prelepim životom ljudi divne zemlje o kojoj upravo čita.

Plejada heroja i anti-heroja koje je stvorio u svom delu, preti da pomrači slavu čak i jednog Hari Potera, Džedaja ili Tolkinovih junaka, a najpoznatiji među njima su Žumance, upravnik izmišljenog grada Beograda, General vojske Srbije Šuntanovac, Komadant Kraljeve Garde Slobica (oko koga se vrti najviše onih komičnih događaja), upravnik trezora poznat po imenu Region, dok se vrhunskim spisateljskim potezom smatra ubacivanje Deda Mraza u priču i to na funkciju Visokog Sveštenika srpskog Velikog Veća.

Knjiga je postala čuvena i po tome što je Boris prvi pisac koji je ubacio sebe u knjigu, tačnije lik baziran na samom sebi, a to je Kralj Licko, najlepši čovek u Kraljevini koji jaše zmaja po imenu Čeda.

Zaplet se dešava u izmišljenoj zemlji Srbiji deceniju nakon pobede nad Onim Čije Se Ime Ne Spominje, u kojoj narod živi divnim i bogatim životom zahvaljujući vladavini Kralja Licka i njegovih prijatelja, ali sile mraka predvođene divljim poglavicom Gladnim Tomom i njegovim zlim ratnicima Neobaveštenim Različkom, Pičkoustim i samoproklamovanim poglavicom plemena Čačak zvanim Udaren s Leđa u Lice, pokušavaju da svrgnu Licka s vlasti i zemlju uvedu u vekove haosa, bezumlja, siromaštva i smrti.

Naravno Licko i prijatelji uspevaju da spasu narod posle obilja smešnih i opasnih zgoda i nezgoda, epskih bitaka i velikih ličnih iskušenja, ali uspevaju i da sačuvaju međusobno prijateljstvo kojim žele da narod svoje zemlje uvedu u novu eru blagostanja, većeg i od onog u kom se sada nalazi.

Ali zlo ne spava…

Osećanje čoveka rođenog u Srbiji, stvoreno godinama obećanja, pocepanih gaća, kompromisa, Grand balerina, skorog ulaska u EU, gdržavnih granica koje su svaki dan bliže njegovoj kući, „pošteno zarađenih“ BMW X5-ica sa bukvarski obrazovanim spodobama unutra, slavljenja onih koji su zaslužili samo: "pu, stoko!" od nadrkane babe u prolazu, FT1P, činjenicom da će mu trebati pasoš da poseti rođenu babu i dedu sa Kosova, traženja veze za posao od 200 jevreja... Bez psovki, besa,žalbi, jer ne zna koga bi psovao, na koga bi iskaljivao bes (jer je previše ljudi koje bi rado zadavio) i kome bi se žalio - samo tihi konstantni bol i potajna nada za boljim sutra. Životari umesto da živi, uživajući u malim stvarima, jer u velikim ne može. Jedini svedok tog osećanja je povremena skrivena suza.

Odgovor električara na pitanje kako su nastale tange.

Jedino logično objašnjenje za veći broj prisutnih ljudi na nekom mestu gde se ni najmanje ne očekuje da bude bilo ko.