Држава која је Србима увек помагала кад буде требало...

Омиљена играчка сваке девојчице. Крпица. Са наранџастом косом од конца за ткање. Са дугмићима на хекланој хаљиници. Напуњена вуном, перјем или сунђером. Са извеженим очима, устима исфирцаним у осмех, са пар туфница на образима нацртаним фломастером.
Дуго девојчицин најбољи ортак, поверилац, пратилац, исповедач. С њом спава, носи је свуда, чак и кад пишки зато је мама морала да направи и њој ношу.
Понекад је у љутњи баци или очупа, излупа јој шамаре имитирајући одрасле...
Али лутка не плаче. Њу ништа не боли ... Та то је играчка. Само јој, можда, испадне дугме, или се расплете око, отпадне рука. Осмех остаје.
Ал' све ће то мама опет зашити и поправити кад је се девојчица ужели...
А онда девојчица одрасте... Заборави на Крпицу. Спакује је у неку полу-отворену кутију коју однесу на таван. Дођу неке Милице, Драгане, Маје, Сање, Невене ... па крену у обданиште.
Крпица се смеје.
Онда дођу и неке Јелене, Миљане, Емине, Наташе па пођу у школу.
Потом дођу Марије, Миње, Јоване, Весне, доносе јој шминку, одећу, спремају се и иду у град. Девојчица је сада девојка. Крпица је мала. Она не може ићи.
Крпица се смеје.
Затим дођу Јасна, Сузана, Лана и крену на факултет. Крпица не иде. Крпица је необразована, проста и досадна.
Крпица се смеје.
И најденом, после извесног времена дође неки Милош.
Девојчица заборави остале као и Крпицу. Сад је Милош све што је била Крпица. Сад спава са Милошем. Сад је жена.
Крпица се смеје.
Не прође пуно времена ал' оде и дође још пар Милоша, док један не остане јер је заборавио нешто у њеном стомаку. Онда јој стомак расте и расте, а кад прсне дође неки Андреј што стално плаче.
Ускоро дође Иван, и коначно Катарина. Девојчица је сада мајка.
Крпица се смеје.
Онда дођу Милани, Владе, Горани, Светлане, Данице па иду на посао. Па следе свађе с Милошем кад се врати. Па се помире. Па оно троје расту. Па иду на излете, вечере, свадбе, сахране, крштења, код лекара, у продавнице, на пијаце. Па једу, спавају, пишке, каке, раде оне ствари, некад се разболе. Па траже паре... Па још пуно Па.
Онда Андреј, онај што је стално плакао заборави нешто код неке Љиљане. И њен стомак расте. И дође неки Марко... Девојчица је сада бака.
Крпица се смеје.
Прође још доста година, дође још ових и оних, мали нарастају, велики нестају...
Девојчицу проналазе на поду. Док је носе у некаквој кичастој кутији сви плачу. Долазе до неког чудног места где је ископана рупа. Док спуштају кутију неки Јоанкије језиво нешто пева и прича. На кутију пада последња лопата земље.
Девојчица је сада мртва.
Крпица се смеје.

Nastao u surovim uslovima naglih promena vremena krajem meseca oktobra, opijen isparenjima iz postrojenja TE, agresivan i nervozan jer je tu kad mu vreme nije. Pametniji, izdržljiviji i lukaviji od svoje kilave letnje braće, zuji kada bombarder i leti kao Crveni Baron lično. Ni slučajno ne sleće na beli zid nego skoro isključivo na tamne delove nameštaja. Fokusiran na svoj primarni zadatak (zajebavanje naivčine koja bi da prespava u toj sobi), strpljivo čeka prvi, najslađi san da dejstvuje i taj obrazac ponavlja do jutra kada mu se misteriozno gubi trag. Neuhvatljiv i neuništiv, jedini lek je da budete strpljivi i sačekate novembar, jer ko je ikada čuo za novembarskog komarca psihopatu?

To je onaj slučaj kada profesor da bi dokazao odeljenju kako nije pristrasan pri odabiru žrtve za odgovaranje, pita koji je danas datum ili nešto slično, i proziva mučenika koji je pod tim brojem u dnevniku. E sad pošto su skotovi, kakvi jesu, oni onda pitaju, najčešće redara ili nekog štrebera, da im kažu još neke brojeve, koje zatim sabiraju ili oduzimaju od datuma (po potrebi), a sve to da bi zbudžili broj pod kojim ste Vi zavedeni u dnevniku.

Par pesama koje nema ko ne zna, dodju kao deo aksesoara plejliste svakog ja-sam-drugaciji-zato-sto-slusam-rock klinca, obicno ispred najnovijeg albuma Mileta Kitica i Seke Aleksic.