Moj rođeni, bilo ti je to 'vako:

Krenem ti ja sa onim mojim malim rođakom, Milivojem, prošle godine da obiđem ćaću na VeMeA. Uvatili prevoz odavle, ženin ujak išo na nakav sajam, dovuko nas skroz do pred bolnicu. Ja da vidiš tamo čuda i uređaja! To su doktori, to su gospoda. A što su uljudni, to ti je tek za priču. Ovaj doktor što mi ćaću liječio, uze mi samo dvjesta evra. Kaeš ovi naši uzimaju pedeset? Uzimaju al' zato ništa i ne urade. Ne mereš ti to porediti. Ovaj je odradio svaki evro, ruke mu se pozlatile! Eno ćaće, kovrcnuo se, ko da nije onaj. Završi se posjeta, reko đe ćemo sad, Milivoje? Prvi autobus za Romaniju u tri sata po noći. Vidiš kako su se ljudi dosjetili da nam stave da ne moramo noćevati. Veli Milivoje - ajmo u nakav Čarli Braun, kae gledo na onim internatima, ima svakakog žemskinja. Šta ću, mali ga nije još umako, grota je da ga ne povedem.

Izišli mi na cestu da nađemo taksi, ne umijemo ti onim gradskim prevozom, ima onaj Pus-bus, kad ti priđe Milivoju nakav ćelo s plavim šalom, pita - Seljo, za kog navijaš? Čudim se ja kako mu pogodi prezime, kad veli Milivoje - Za Partizan! Jes vala, potvrđujem ja, đed mu je bio u četnicima, al' je i on navijo za Partizan. Tako svi u fameliji. Nasmija se ovaj, pa zovnu momke što su stajali malo poizdalje. Vidi se da je neki radan narod, svi sa lancima i sikirama. I kako prilaze, nama stade taksi, a oni ostaše pozdravljajući sa sikirama. Fina omladina. Jes da im ne valja što su ćelavi, al se vidi kućni odgoj.

A, što smo ti tek naišli na finog taksistu! Svega nas je do tog Čarli Brauna vozio sat vremena. Jes da smo pored jedne zgrade prolazili triput, al' to valjda tako treba. Naplati nam jedva četres evra i još veli da će nas sačekati dok se vratimo. Ljudina jedna. Ispred ulaza cura - nemaš im šta skinuti. Taman mi tamo da uniđemo kad iziđe jedan grmalj, veli - De si pošo, Tebrinjo? Pitam ja Milivoja ko je taj, veli on - brazilski fuzbaler, nosaju ga đeca po Sokocu na leđima. Zakoračim - kad ovaj kae da se ne mere bez cipila unići. Šta ćemo, vratimo se do taksija. Vidim ja, Milivoje se pokunjio. Nado se siroma da će noćas da ga zada. Kaem ja taksisti - vozi nas u park. Pita - U koji? Reko - znaš ti dobro u koji.

Stigosmo ti mi, odma' priđe jena. Pita - Će da radimo? Reko - Kolko para? Sto evra. Daj bona kakog popusta, nisi taksista. Malom prvi put, valja se. Viče - Nemoj da ti zovem svoga čoveka da ti on da popust po glavi. Kakav ti je to čoek, bogati, kad te pušta da se kurvaš. Pogledam ti ja bolje - Jes to ti, Jelo? Juče sam ti oca sreo, fali se kako učiš nake visoke škole u Beogradu. Nisam ja -veli, okrenu se i zaplaka se. A bila je ona, na moju mi dušu, samo joj je kosa bila plava. Pošto viđesmo da nam nema tamo selameta, produžismo na stanicu.

Na stanici, dok smo čekali da nas upuste, priđe mi nakav mrčo, oće vjetar da ga odnese. Kae - Torimau, ciba neku dindžu, treba mi za mić da se sredim. Vidim, ne zna naški, nesretnik, ko zna odakle ga je voda donijela, podam mu malo, valjda išće da pojede nešta. U tom dođe vozač, upušća nas unutra, te ti se mi povaljamo ko janjad po sećiji. Jedva su nas na Romaniji probudili da iziđemo.

Суперсналажљивост у свакој могућој и немогућој ситуацији. Задивљујућа је способност бивших запослених у овој фабрици да извуку дупе из свакојаких срања у која им се дешавало да упадну. С обзиром на то да је просек у смени био 10-12 литара испијене мученице на неких 7 "радника", морали су да смишљају разне начине да исту прокријумчаре поред портира. Неке су могли да поткупе са килом ракије, док су код појединих морали да изводе вратоломије.

Један од најпознатијих начина уноса алкохола у фабрику био је следећи:
"Најмлађи радник изађе из круга до продавнице да купи 'леба, уз то купи и флајку, изреже окрајак, повади сву средину из хлеба и унутра гурне амбалажу пуну чудесне текућине и све то пар пута дневно".

Прича се да је једном један радник на преси погрешно окренуо алат и сјебао 350 комада целих страница за Југа, наравно, пошто се сетио да директор има село и да тамо гаји овце, одмах га је позвао и нагодио се са њим да исте ошиша, а да му се ових 350 комада опрости. Директор пристаје без поговора и још награђује радника плаћеним одсуством.

По сличним смицалицама су били познати и радници фарбаре. Они су за коју кинту или флашу ракије коју добију од колега прескакали делове шкољке за време фарбања. Те шкољке су се слале на посебан плац као шкарт, а ти исти радници су их касније откупљивали по цени 10 пута мањој од реалне.
Како су радили, тако су и прошли. Данас већина њих иде на преквалификацију, па у позним годинама уче како да шију, дељу дрво или причају енглески.

Čovek kome je dozvoljeno da psuje po raznoraznim srpskim serverima, samo zato što program za cenzuru ne učitava neku vranjsku tipičnu psovku, za psovku...jer: ili je totalno loše gramatički napisana, ili je totalno nepoznata iznad reke Rasine.
Inače ovo je savršeni Monitor Šou za nekog ko gleda Vranjanca kanteraša kako igra tu istu igru. Jebi ga, volimo da smo seljaci.

*umesto Vranjanac, može i južnjak...