-Nikola, tvoj komentar na večerašnju utakmicu? -Protivnik je bio odličan, njihova igra je bila za respekt, ali mi smo dali 110%, ostavili smo srce na terenu, publika je bila dvanaesti igrač i mislim da smo zaslužili pobedu.
-Tvoj pogled na dešavanja na Bliskom istoku? -Protivnik je bio odličan, njihova igra je bila za respekt, ali mi smo dali 120%, ostavili smo bubrege na terenu, publika je bila dvanaesti igrač i mislim da smo zaslužili pobedu.
-Koliko misliš da su Frojdove teorije psihoanalize uticale na pojavu nadrealizma? -Protivnik je bio odličan, njihova igra je bila za respekt, ali mi smo dali 130%, ostavili smo dvanaestopalačno crevo na terenu, publika je bila dvanaesti igrač i mislim da smo zaslužili pobedu.
Ono što će svaki dobri i požrtvovani roditelj, kada napravi neko sranje, da uradi, jeste da odgovornost sa sebe odmah prebaci na svoju decu.
„Deca pokvarila nešto“ je prvo što će vrsni pedagog reći majstoru koji je došao da opravi pokvareni kompjuter, TV, šporet, peglu, itd.
Nakon završene opravke, deca se dovode pred majstora i glasno se kritikuju i omalovažavaju dok im genije koji leži u liku njihovog oca(majke) održava moralne pridike.
- Ajde, majstore, čekamo te ceo dan. Pogibosmo. - Zdravo-živo! Šta je s kompjuterom? - Ma deca ga nešto rčkala, pa ga prejebala, majke im ga. Ja im vičem ne dirajte, a oni ne slušaju. - Daj da vidimo
(Majstor prilazi, ispituje uređaj i ubrzo otklanja kvar. Roditelj poziva svoje čedo)
- Milojice! Dolazi ovamo! Pogledaj majstora! Više on neće da dolazi da ti popravlja ako pokvariš. Ima on čovek svoje obaveze. Ne smeš ništa da pipaš da opet ne zasereš, je l' da majstore? - Pa nije baš tako, ne mogu to deca da pokvare, to je pre... - Ma mogu, kako ne mogu! Ovaj moj, majke mu ga, i metlu može da pokvari. Da nisi pipnuo više! Aj sad mrš u sobu, pizda ti materina! Izvini, majstore, ne znam šta da radim, da l' da bijem il' da ga vezujem. - Ma dobro... - Kurac dobro. Žena je kriva, ona ih razmazila, pizda joj materina, sve im uvoljava...
Vrhunac bezosećajnosti. Duša mu je hladna kao led, a srca nema. Pogled mu zrači hladnokrvnošću. Zadnji put je plakao, pa, nikada.
Svi znamo kakva je reakcija bila na poznato saopštenje: "Umro je drug Tito." Plakalo se od Vardara do Triglava. U 15:05 je zavladala grobna tišina, a zatim i hor jecaja. Tužna slika. Osoba koja je i tada ostala ravnodušna, koja ne plače ni kada seče luk, jer, bože moj, muškarci ne plaču.
1 - E nemoj da mi cmizdriš ovde kad počne "A sad adio", videćemo se možda nekad. Nemoj molim te, rasplakaću se. 2 - Sti normalna? Pa ja nisam plakao ni kad je Tito umro, a sad ću zbog vas. More terajte se kolektivno u tri lepe, dosta su bile i ove četiri godine što sam vas gledao, ako me razumeš.
