Nešto što nije ni upola tako uzbudljivo kao što može da zvuči iako se stiskate i trljate jedno uz drugo kao da ste sami na svetu, znojite se, razmenjujete direktne poglede, menajte poze i tražite izlaz iz tog silnog uzbuđenja od koga gubite dah, a onda u trenutku u kome vam dođe da naprosto vrisnete i celom svetu objavite da ćete eksplodirati stižu slatke reči olakšanja:
-Mogli bismo da se zamenimo ako ne silazite na sledećoj.

Телефонски позив из диаспоре, упућен режији РТСове емисије "Једна песма, једна жеља" или других емисија забавног карактера. Маратон присећања на Саву и Дунав, рецитовања Јакшићеве "Отаџбине", жалопојки јер унуци не говоре српски језик, и изрицања глорификованих говора, какве ни председник Странке српског јединства не би успео да састави две недеље пред парламентарне изборе. Овим наводним изливима најдубљих осећања, Станко из Брисбејна/Рада из Ајове, дају нам до знања колико је у ствари њима живот срање, а нама до јаја. Приликом оваквих ситуација, водитељ емисије слаже насмејану фацу, док у себи жали што се није запослио на МТВ Адриа где овакве ствари не би морао да слуша, ликови којима је плаћено триста кинти да блеје на снимању тада преврћу очима, камерман баца пеглу од превелике дозе патетике, а тонац доживљава трансфер блама, због чега покушава да саботира пријем са телефонске мреже, упркос претњама из режије.

Jeb'o.