To je kad neko mož da pojede tolko da nam samo preostaje da se zapitamo "Gde li mu sve stade?"

„Herzlich Willkommen am Flughafen Belgrad. Wir wünsch…“

Dakle, tu sam. Opet. Ćale čeka, nasmejan. Punto, nacionalni auto, štrika kao singerica. Jesam li tamo nekad video punto među silnim mečkama? Nije ni bitno. Tu sam, to je jedino važno.

Sive fasade od naziva Beograda stvaraju ironiju. Vitka Gazela u stanju raspada i permanentne rekonstrukcije. Auto-putem jurimo trideset. Tamo još voze Hitlerovim drumovima, a ne spuštaju ispod dvesta na sat. Kakve to veze ima!? Tu sam, to je jedino važno.

Majka. Uvek hoće, ali nikada ne može da zadrži suze. Plačemo u duetu jer sam i ja plačipička na majku. Ona kaže da sam samo emotivan. Brat, poslovično ozbiljan u svom novostečenom punoletstvu. Znam da mu je teško što živim iza sedam brda i da muku drži ispod oklopa namrgođenosti. Pričaćemo čim se istuširam. Hladnom vodom, jer nema struje. Tamo mi za dve godine nijednom nije nestala struja. Ma jebeš struju! Tu sam, to je jedino važno.

Vruća pogača i sarma. Pa urmašice. A tamo kupus kisele u vinu i ima ukus kao da je prokisao. Mleveno meso se kupuje u plastičnom pakovanju, a urmašica nema ni u pesmi. Koga sad briga za to!? Tu sam, to je jedino važno.

„Sleteo gastos? Ajde kupim te u devet, tu je cela ekipa...“ I to kakva ekipa. Imam li tamo ekipu? Pretpostavljam da se ne broji onaj deda sa kojim popričam u pekari... Ali dobro sad. Tu sam, to je jedino važno.

Moj krevet. Mislim, i onaj tamo je moj, ja ga kupio u Ikei, ali ovaj je nekako više moj. Moj krevet u kojem opet ne mogu da zaspim. Srce lupa jače. Jer, tu sam, to je jedino važno. Mogao bih i da ostanem tu. A ipak, za tri dana ću ponovo biti u avionu za tamo.

U osnovi plemenita ideja da žene budu plaćene isto kao i muskarci kada obavljaju isti posao.
Kasnije se iz ovoga izrodila misao o nepostojanju podele poslova na muške i ženske, po kojoj bi muskarci takodje trebali da peru sudove, veš, da usisavaju... žene bi stvarno trebalo dva puta da razmisle pre nego što zatraže ovo od muškarca jer ovaj mač ima i drugu oštricu, nimalo prijatnu za žene:

Stanje svesti i način života duboko ukorenjen među Srbima.
Paničan strah od najsitnije promene.Svakodnevni ritual počev od kupovine uvek istih dnevnih novina do trpljenja ukućana bez obzira na smrdljive odnose,odlazak na posao koji mrzite,samo zbog straha od promene.
Čovek koji kroz život ide kao voz ili tramvaj,uvek istom trasom,uplašen da će i najmanjim skretanjem izleteti iz koloseka i izazvati potpuni kolaps i havariju.Trgnite se!