Taman ste uhvatili život za muda i umesto da odmah poentirate sa time što imate, vi se prvo sebi divite, smeškate i odugovlačite dok se život ne izmigolji i saspe vam dvocevku u glavu, sve sa osmehom, pa ga vijate u sledećem nastavku.

Definisati smisao života za sve je poprilično besmisleno, jer život postoji samo individualno. Tvoj smisao života ne može biti moj i obrnuto. Svi životni putevi vode u smrt i to je jedino sto je svima nama žajedničko. Sem toga, zasto praviti drugi korak pre prvog? Logičnije bi bilo pitanje o smislu dolaska na svet.

Ako znaš da je život bolest koja se prenosi seksualnim putem i od koje se 100% umire, biće ti lakše da shvatiš, da se smisao života tokom života kontinualno menja: što si bliže smti, smisao ti je jasniji. Smisao života po uputstvu i za sva vremena ne postoji. Kad dođe tvoje vreme shvatićeš.

U međuvremenu možeš pitati roditelje šta je njihov smisao života. Bićeš iznenađen kada čuješ, da si to upravo TI.

Крај још једног викенда, припрема за нову радну недељу.
Жуто светло сијалице од 40 вати. Две собе под кирију на крају вагонске куће у радничком насељу. Купатила нема, клозет је на само 20-ак метара. Маторци шљакери у индустријском граду. Банана-жути кец са талијанским мотором. Црно-бели лампаш 'Руди Чајевец'. Искрин радио.
Купаш се једном недељно, јер тако си у могућности. Дајеш бактеријама времена да се развију у анти-тела. Навучеш понекад прехладу или бронхитис, али то ти је од промаје. Или ако ниси пресвукао поткошуљу после фудбала.
Заушке и богиње прележиш са пола одељења у исто време. Колена већ од среде попримају браонкасту текстуру. Гриње, полен, коштуњаво воће, јаја и млеко конзумираш у енормним количинима. Алергичан си једино на вапаје да уђеш у кућу.

Крајњи ступањ лепршаве заљубљености. Јеби га, сваком се деси да откине неноромално на неку рибу. Али, уместо да те као сваког правог homo sapiens masculinumа прође после две недеље непрестаног бацања мајмуна у несвест уз најпрљавије мисли, овде је нешто друго у питању. Наиме, кад си је видео, није ти прва помисао била како скачеш по њој као дивокоза по Јастрепцу. Не, ова вила (почећеш да користиш такве и много горе називе за њу) те је засенила другачије.

Фина девојка, студира неки зајебан факс али је увек насмејана, не кука како јој је много зајебано и да би боље прошла као певаљка на ибарској, добра према свима. Воли да се дружи са децом, а није ни свесна да ови мало старији павијани шамарају будалу и да им је она "прва" док се уче новоме занату.

А ти. Па, ти већ машташ како с њом возиш бајс на Ади и како се после слатко заједно смејете док се грлити и љубите на клупици. Наравно, ове мисли чуваш од ортака да не би добио статус пизде у друштву, што је и нормално, па кад је видиш прокоментаришеш "јебо би је" или нешто слично, а заправо би само возио бајс. Наравно после вожње би је јебао, али онако, из љубави.

Повиновати се стандардима данашњице. Навијати за Звезду или Партизан. Ићи у Грчку на море. Смувати прву рибу, која од ортакиње затражи ваш број. Пласирати изанђале фразе из домаћих филмова, као оригиналан хумор. Држати у именику бројеве гомиле људи, које никада нећете позвати, нити ће они вас. Носити "нормалну" одећу. Гледати РТС, стварати одавно створено, и трошити одавно потрошено. Пљувати иза леђа, док се вама иза леђа пљује. Журити на последњи "дневни" аутобус, терати у курац циганче које проси, прелазити на црвено када нема мурије. Стартовати рибе када удари пиво, готивити само немачка кола, седети на клупи само ако није влажна. Ићи на други час, јер на првом не уписује, шацовати раскокане женске гузице у врелини летњих дана. Бити насмејан, по потреби дрзак, пуцати тикет због само једног меча. Користити виљушку јер су дошли гости, уваљивати туки пријатељу у женском друштву, ради његове елиминације. Гласати за десницу, а у друштву величати демократе, шишати се на кратко како доликује, слушати хаус, носити беле патике.

И тек тада нећете изазивати њихов презир. Постаћете само још једна кап, у том бескрајном виру људи. Нико вас неће само кратким погледом одбацивати, због расцветалих крајева ваше дуге косе, и чудног натписа на мајици. Причаће са вама као са себи равним, неће бити тог страшног терета. Тог страшног терета, због којег при уласку у просторију у којој седи десет непознатих људи, бар десет ће вас замрзети, а да нисте још изговорили ниједну реч. По први пут ћете себе почаствовати сјајем из плавих очију непознате девојке. Ходаћете улицама слободно, неприметно, добићете оно што сте одувек и желели, тај јебени мир, који имају други.
Запитаћете се, зашто сте уопште пркосили свему. Из табора "оних других", прећићете у табор који сте мрзели, табор "оних".

Фиренца, Италија. Екскурзија у четвртом разреду гимназије. Већ је средина новембра и последњи знаци топлог времена и михољског лета су прошли. После лаганог доручка и обиласка неколико историјских локација посету настављамо у галерији Уфици. После више сати боравка у затвореном простору коначно излазимо напоље. Истог тренутка оштар јесењи ваздух замењује устајали ваздух из галерије и узбуђује чуло мириса. Топли зрак сунца после ко зна колико времена први пут пада на лице, лагано га милујући. А у позадини виртуоз на гитари свира ову ствар, која се одбија од старе зидове ренесансних зграда будећи поново дух старе Италије. Жмарци ти продилазе целим телом. И тада се то догађа. Један од оних ретких тренутака апсолутне еуфорије, благостања и среће. Не знаш зашто али једноставно си срећан. Као да је неко руком однео сваку могућу бригу на свету и оставио те у том једном невероватном тренутку, којих нећеш доживети превише у животу али за које вреди живети. Хришћани кажу да су нам ти моменти Божји начин да нам покаже како је живети у рају. На далеком истоку би то можда назвали нирваном. Ја ипак томе не придајем толико на драматичности. Једноставно такве тренутке волим да назовем Када се све коцкице сложе.

Узети кинту од матораца. Не мисли се на неки џепарац или нешто слично. Овде се ради о битнијим стварима. Треба ти велика лова, небитно шта је. Пошто сам не зарађујеш или толико бедно да није довољно ни да задовољиш мобилног циганина на Плавом мосту који проси за 'леба, мораш узети кинту од својих. Наравно, није лако. Пара нема, криза је, инфлација, маларија у југоисточном делу Конга, увек има нешто. Али ту си ти, дипломата џабалебарош, речит попут Цицерона или Демостена, који ће успети ако не да узме жељену цифру онда да добије барем нешто.

Као и у свему, и у иностранству је много другачије него код нас.

Доказ да се прелепо, вишенаменско дрво, може одржати на местима на којима ни једна друга биљка нема никакву намеру да расте.
Зова је жбунаста, крхких грана са широким белим цветовима од којих се прави невиђено добар сок.
Шоката је бледа сенка тог сока од Зове, слично дркању у односу на тројку са две близнакиње.
Зова расте поред атарских путева, по ободима шума, по сметлиштима, тамо где нема ничега другог.

За жене, цвеће је симбол романтике, лепоте и нежности. За мушкарце, цвеће је симбол покајања, извињења и поткупљивања. Откад је света и века, хомо сапијенс мужјак је хомо сапијенсу женци даривао цвеће да би се искупио. То је и нека врста жртве, јер ти се остали припадници чопора смеју и подјебавају те јер си папучар. А ти гледаш да нађеш што већи букет за што веће срање па шта ти Бог да. И ко зна зашто, овај је метод пролазио.

Проблем је настао у 20. веку. Жене су се осилиле, добиле права, па су уз све то почеле и да гаје исте емоције према цвећу као и мушкарци: да их боли туки. Чак су направиле и фору са 8. мартом да им узимаш цвеће не у сврху индулгенције већ као знак покорности према "слабијем" полу. Данас цвеће и даље пали, али са све већом еманципацијом жена и са оним феминисткињама мушки пол је угрожен да вечно остане у говнима.

U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.

U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.

U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.

Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.

Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.

Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.

Најомиљенија појава у 90% случајева. Наиме, када то отац, илити тата, кува? Да смо у Холаднији или Данској то би било сваки дан, и не би било ништа посебно, јер је логично да један тата купује намирнице а други спрема поховане тиквице са пиреом од шаргарепе. То се зове хармоничан брак. Али код нас тога нема. Ми смо патријархални Балканци који тачно знају своје место у координатном систему вредности. Жена кува сваки дан, и то је тако, то се зна, као што се зна да је Бата Живојиновић побио више Немаца него куга Европљана 1348.

Е сад, зна се шта ћале спрема. Кад се каже кува, мисли се одмах на припремање јела уопште. Кува нешто што се једе и што се воли, или од чега барем можеш да се наједеш. Ћале спрема најбољи бећарац који се једе наредних недељу дана, прави роштиљ док држи пешкир око врата и наочаре за сунце на челу да му скупљају зној, или можда купује оброк, а то је најпожељније. Наравно, кад ћале да паре за ручак, тачно се зна код кога се купује бањалучки ћевап или нешто слично.

Једно је правити торту, а нешто сасвим друго посматрати тај процес. Чекати те две "виљушке којима не можеш да убодеш" да би са њих појео нешто мало средњег фила "Швалер" торте (онај у који иде ломљена чоколада), било је слађе него преједати се увозним Киндер чоколадама. Мало је ту било фила количински, једва за кафену кашичицу. А опет тако слатког. Лепшег него прстима. Слађег него после, са остатком торте. Враћаш виљушке са више фила на бради и око уста него у самим устима, мљацкаш и питаш јел можеш и ти мало.
Добијеш.
Тежак је на прво држање. Тресе се и галами. Али беланца под тим виљушкама тако складно осцилирају и претварају се у кремасту масу врло брзо. Ови данашњи су нејаки. У сваком упутству пише да не би требало да раде, без прекида више од 60 секунди. Кажу да је то због пластичних делова. Горење има пластичне делове такође, али то су делови са душом. Кец, двојка, тројка... Четворке се већ бојиш. Можда ће полетети, нестати, па се више никада неће правити тако лепе филове. Доста је. Мама окреће посуду да провери квалитет улупаности, исту ону посуду коју си у забавишту носио као шлем када си глумио Биберчета и спашавао Лепу од Але. Беланца не испадају, а Миксер враћају у кутију. Биће миран до следеће недеље.
И тако опет. Још један најлепши фил, још један радни дан миксера. А до тада ћеш морати да се задовољиш тортом, Желе Зекама и Крем Бананицама. Можда и чике које праве Бананице имају овакав Миксер.

Сликовит опис занемарљивог трајања нечега или некога.
Кратко.
На трен.
Муњевито.

Mitsko biće. Često se pojavljuje u legendama slavenskih muzičara koji ga smatraju polu-bogom. Plod vanbračne ljubavi indijskog božanstva Šive i putujućeg prilepskog muzičara. Sa bendom Leb i Sol je snimio trinaest albuma za trinaest godina (majka mu je bila boginja plodnosti).

Цео разговор се добро одвија. Ниси ни претпоставио да ћеш успети да водиш дијалог са таквом особом више од 16 секунди. Ето, ко би рекао? Затим, почињу некакве компликације. Полако почињеш да не разумеш баш о чему твој саговорник глагоља. И онда схваташ. Ви уопште нисте мислили на исту ствар. Све је то био, што би се рекло, неспоразум.

Сутоморе.

Спустила се ноћ. Седите сами на плажи, загледани у једва видљиву линију где се море спаја са небом. Њу су преплавила романтична осећања, а тебе потреба да полно општиш. Што пре.

Таман када је рука кренула да са романтике хоризонта причу измести у сфере које су много битније у животу једног адолесцента, у тишини ноћи одјекнула је реченица:

- Драги, да ли би ми изронио једну лепу шкољку?

Е, јебига.

Још недовољно искусан да причу о морској шкољци вешто и неприметно преокренеш у причу о морским краставцима и краставцима уопште, остајеш условљен јебеном шкољком и роњењем. Наравно да си већ поменуо да си врстан пливач и ронилац. Истина је да ниси много одмакао од своје каде, али израњање шкољке ти је сада последња шанса да уђеш у свет одраслих.

- Наравно...

Устајеш са песка и одлучним кораком крећеш у непознато. Ниси ти нека пичкица, да сквасиш ногице до чланака, па до колена, па постепено... ма јок. Стропоштаваш се у море наглавачке, пре тога удахнувши ваздуха колико ниси у последњих сат времена. Додир са хладном водом и нечим получврстим на њеној површини, охрабрио те је мишљу да ћеш можда одмах умрети од инфаркта, да се ипак нећеш давити у мукама.

Но, ипак си некако преживео зарањање. Пошто се шкољке обично налазе на дну, а одмах након преживљавања се мисао вратила на општење и услове, схватио си да је налажење морског дна следећи логичан корак. Међутим, таман што си то схватио, морско дно је пронашло тебе, тачније, твоју аркаду и лакат, те ти, на неки чудан начин, олакшало посао.

Твој крик трајао је само толико, док ниси схватио да вода улази у уста што на крају не изађе на добро, и да је бол ипак паметније поднети затворених уста. Са сланим укусом устима, у мрачном и крававом мору настављаш своју потрагу за шкољком.

Јебаћеш, не звао се ти Ратко.

Пипаш рукама и ногама по дну, али уместо шкољке налазиш морског јежа. Опет крик, и опет море у устима. Пипаш даље, пипаш... док нагон за општењем почиње полако да слаби заједно са нестајањем кисеоника, опет надјачан нагоном за преживљавање, те одлучујеш да изрониш. Узимаш руком са дна неки непознат објекат, можда буде шкољка.

Схваташ да уствари ногама додирујеш дно, и са објектом у руци, крвавом главом и руком, победнички израњаш ка пуном месецу. На површини отвараш уста у потрази за кисеоником, али уместо кисеоника, у уста улази мекани објекат са почетка приче, морски плод Сутомора, и сада си сигуран да не може бити горе, осим ако оно у руци није шкољка.

Излазиш напоље из мора, тетураш се ка девојци која чека шкољку. Из аркаде лије крв и слива се по телу. Масу из уста си успео да испљунеш, остало је само мало браонског око уста, и пола морског јежа у десном табану.

Каже се за девојку која има ледено срце. Не можеш јој ни прићи, не можеш ни бити с њом јер она не поседује емоције, чак ни безобавезни секс не долази у обзир јер ниси ти толико ватрен да је збариш у кревет. Колико се год ти трудио, све је то узалудно јер се Снежна краљица отопити не може и неће.

Израз који се користи да се скрене пажња на мулца који вози скупоцјени аутомобил обично купљен од новца за који се његов отац "помучио". Тата му је искористио све предности транзиције ове несретне земље, од ваљања цигара и цистерни нафте током посљедњег рата, до финансирања политичких странака било које власти које су омогућиле даље мутне радње. Тај татин син у животу није морао да подигне ништа теже од златне кашике којом је јео, а тајо је био ту да своме насљеднику испуни све болесне хирове који нормалном радном народу представљају прст у око и морални шамар.

Konačna potvrda da nešto radiš kako treba dolazi od onih koji te najviše pljuju. Krivo im što ne mogu brže, bolje i efektnije pa rasipaju pljuvačku na tebe.
Za to vreme ti nonšalantno prolaziš ponosno izbačenih grudi i ponekad pogledaš u njihovom pravcu - samo da im daš do znanja ko je slobodan i divlji, a ko se hrani odbačenim koricama sa gazdinog stola.

I ponekad mazneš neku ovčicu, tek da održiš reputaciju.

...Одлазим у "Рупу" у једном тренутку, у народу познатију као "Академију", многи је зову и "Џамија". Треба да се нађем са ортацима. Касним. Не затичем их све, срећем друге, и са њима блејим. Пада понуда за приватну журку и одлазим. Журка приватна ко журка, грљење, љубљење и смор на крају.
Излазим.
Крећем пешке кући, није да је близу, али прија ми шетња по снегу који је прекрио град. Убрзо потом срећем џукца на улици који ми после једно 200 метара прилази. Пада неповерење и страх са обе стране. Прилазим му први, и ословљавам га са:
Де си пас.
Пада њушкање и постајемо пријатељи.
...
Прати ме путем на таквом одстојању да таксисти који пролазе помисле да је мој пас и да нисам пијана будала која пешачи без кеша јер нема исти, већ неко ко шета пса по комшилуку. Почињем да готивим пса због тога.
Пролазимо кроз територије заједно које нису наше. Смањује одстојање између нас.
У једном тренутку, пас скреће, одлази и ја помислих: Хвала ти псу на друштву, и настављам даље. Стиже ме после два минута.
Настављамо ћутке даље пут.
Постаје ми глупо што га толико цимам да ми прави друштво и минут након што сам то помислио он стаје и ја му говорим да иде "кући". Пас стаје и окреће, помишљам у себи опет хвала ти на друштву. Непун секунд након тога, опет ме стиже. Опет га мазим јер немам како другачије да му се захвалим.
Стижемо до мог улаза.
Мазим га последњи пут, осећам гнедлу у грлу и одлазим. Затварам врата улаза псу пред носем. Крећем пар корака и застајем. Стојим тако непомичан пар секунди и враћам се и отварам улазна врата.
Пас, који до тог тренутка био испред исти се помера пар метара. Покушавам опет да га помазим, као да желим да се извиним и захвалим у исто време.
Пас се склања, буквално као да ми говори: Издао си ме и ако то ничим нисам заслужио.
Све фекалије, говна и проливи Универзума сливају се по мени.
Покисо, поново затварам врата улаза.