Спорт у коме смо некад доминирали, а сад нас пуни ко хоће.

Утисци из Аустрије: Екипа и није била толико слаба колико су постигнути лоши резултати и виђена јадна игра, која је и узрок истог. Играли смо рукомет од пре 50 година, у ком нам треба 5 минута да започнемо акцију, организујемо игру на 15 метара од гола и завршавамо исхитреним шутевима са 12 метара. Нисмо везали 3 контре на првенству, а то је главно оружије свих осталих селекција. Крила немамо, а и да их имамо нико не игра на њих. Пивот нам је инвалид, а једини играч који у том силовању лопте зна нешто да уради није позван у тим иако је пре тога био капитен. Којић мртви, мислио сам да је завршио каријеру пре 5 година, а он опет стандардан, ем што промашује у нападу зицере већ је и у одбрани рупчага. Друго крило од шансе да изађе пред голмана, враћа лопту на другу страну противничком играчу. Tолико о њему. Бекови троше лопте као ненормални, јесте да једини имају ту неки квалитет наспрам осталих али могу нешто и да организују, јебем ли их. Највећа жалост што се Вујин повредио, па онај Стојановић морао да игра. Да он некад гол кад га крене али мајку му јер може једном одма да дода лопту, а да пре тога не уради ону глупаву скок-финту која никад не успе. Голмани просек, некад Штербику и Шарићу нико није могао дати гол али ови су били најсветлије тачке првенства, па не бих о њима лоше. У одбрани нас пролазили к'о Немци у другом светском кроз Белгију, са два играча мање нам одигравају неке трип акције, а ми кулирамо. У сваком случају, смех од игре, добро је па нисмо прошли даље да не морам више да гледам ту жалост, после би нас неки озбиљнији тим поштено разбио, овако смо бар одма појели говно.