Прилично зајебана ствар. Сви хоће да је имају, а они који су је искусили нису сигурни колико добра доноси.

Свако ко чује да живиш сам, гледа те са неком дозом дивљења, можда и мало љубоморе. У неким тренуцима ти завиде што немаш коме да полажеш рачуне, остајеш будан до касно, устајеш кад ти је воља, не бринеш када ћеш се вратити из града и у ком стању, да ли ће те кева затећи како пеглаш, или ће те ћале чути како долазиш мртав пијан и испрепадати викањем. Увек преко телефона може да се одглуми неко колико толико пристојно стање. Учиш кад желиш и не мораш да беспотребно блејиш над књигом само да би умирио укућане.
Слушаће те како говориш о томе, и свако од њих ће пожелети да се нађе на твом месту...
А ти ћеш њима завидети на сервираном топлом доручку (правом доручку, са све салатом и сиром), на буђењу у сопственом кревету, у соби са постерима који стоје на истом месту већ годинама, опраном и испегланом вешу који мирише на Ленор/Орнел (шта је већ тих дана било актуелно на ТВ-у, па кева купила да испроба), на томе што ће те бар неко упозорити да се обучеш добро "јер се напољу спрема невреме" (задњих шес' пута си се смрз'о као пизда), и што макар онда када им није ни до чега, имају неког са киме могу да се исвађају, некога коме могу да залупе врата, а да их тај неко не појури са папучом у руци (као твој свеже пробуђени цимер).