Negde u nekom selu oko Đakovice, tokom diktature Havijera Solane, poput šejna, junaka Rundekove poezije, Šćevan krstari metohijskom dolinom, sa sve slepim mišem na ruci(jbg, nije to Beverli Hils da se vozi kadilak).
Put ga vodi do Prizrena, gde upoznaje bespomoćnu mladu Čedomirku i njenu kravu Belku. Flert, dodiri, on pokazuje grivu na ledjima i pivsku stomačinu, kad ono nailazi kvrga šiptarskih delikvenata, baca kašikaru i odvaljuje Belku u trista komada. Krv i mleko na sve strane, čemer i jad, ni rogova ni repa... Šćevan zove Pabla, koji nije ni Vinsent Benedikt ni druid Panoraniks , ali sprema čarobni vinjak, od koga Šćevan postaje Galčina(Srbenda). Šćevan 'vata 'zastavu M57' (za svaki slučaj), ide u samu srž Albanske mafije, vadi sekvoju iz gaća i jebava stoku ilirsku. Ostaje vođa, vudu manijak sa Belkinim rogovima na glavi i baca vreo kačamak u lice našem junaku. Ovaj uzima vazelin, cepa babarogu na dva dela(analogno Stivenovom podvigu u Jamajci), vadi mu mozak i jede.
Beži sa onim 'li im ja i baba i mater' pogledom, kupuje novo tele Čedomirki, ženi je i dobija sedmorke. Usput ode do Beograda i ubiva Borisa Tadića i Miškovića jer su i oni tu nešto umešali prste, a možda i stoje iza svega.