Suicidne misli
Gledanje popodnevnog talk show-a na Pinku, i lagano naviranje emocija koji emisija izaziva u tebi, ne sažaljenje, ne smeh jer gledaš kakvi ljudi sačinjavaju srpski džet set, ako se može tako i nazvati, već osećaj ljutnje, neizmernog besa, jer vidiš da su ljudi sa koeficijentom inteligencije ekvivalentnom čivavi, postali elita ovog naroda, ljudi na koje se narod ugleda jer misle da su oni heroji, ovakvi ljudi postaju im idoli, ljudi na koje se ugledaju, zašto? Zašto to nije, Džon Lenon, Den Braun, Čaplin, Bukovski, Hemigvej, Džim Morison, Tolkin, Gandi, zašto sami sebi ne postanete idol? mediji upravljaju državom i umovima ljudi, govore im šta da misle, šta da osećaju, kao da su mašine a ne živa bića. Ljudi postaju žrtve sistema, postaju još jedna senka u masi ljudi.
Sanja Marinković sa svojim prekrasnim glasom jačine 150 decibela najavljuje sledećeg gosta:
A danas, imamo jednog specijalnog gosta. On je veliki muzičar, intelektualac, tekstopisac, čovek iz naroda, veliki uzor deci i mladima pa čak i nekim starijim generacijama, čovek koga svi vole, specijalno za vas 436. put u našoj emisiji, premijerno, Era Ojdanić!!!
Gromoglasan aplauz iz publike praćen užasnim smehom Sanje Marinković i izlaskom Ere na scenu, usput glumeći budalu, naravno.
Laganim pokretima gasim televizor, ustajem se, odlazim do toaleta, u napunjenu kadu sebi ubacujem fen. Bar nisam živeo kao nečija senka.
Komentari
Plus na defku. Mada, ja verujem da većini ljudi tad padaju na pamet homicidne, a ne suicidne misli...
jesi ukljucio fen u struju prvo?
Naravno, evo i tebe pozivam da se isfeniras pre mene.
nc, danas je subota, subotom se ne feniram u kupatilima suicidnih ljudi, nerocito ako je neki datum tog dana, pogotovo neparan.
ah, steta, mozda bih i zaplakao..