Од кад сам купио рачунар,слушам приче како висим на том сокоћалу по цео дан,не радим ништа,како ћу изгубити вид,искривити леђа...Деда је најгласнији по том питању,нон-стоп ми прича како је он у мојим годинама безбрижно чувао овце на чистом ваздуху,јео паленту сваки дан,како се запослио пре 60 година у неком комбинату,а ја његов унук,првенац,седим за сокоћалом цели дан,и чекам да ми мама донесе нешто да једем,како би ја,да живим у време његове младости умро од глади,јер нисам спреман за живот...Међутим,деда се неки дан излетео и фактички признао да је и он у младости био жртва технологије и овисник ондашњих актуелних апарата...
Деда ми је испричао како је он био главни баја у селу,јер је први купио радио и донео га у своје село('58 године)!Онда се скупи њих двадесет код нас у кући и од 4-5 послеподне,па увече до 9-10 слушају радио.Деда је једино у праву да се отуђујем од света.Њихово "сокоћало" билo је "хуманије" прем људима,јер им је омогућавало колективну зависност и бар су се дружили за разлику од данашње генерације,која комуницира преко чета...