Sveti Georgije ubiva aždahu
Po hiljaditi put Srbi su ispali goveda, stoka, svinjari, ološ, propaliteti, bitange, smrdljivci, slepci, kurvari...Kao da nam nije dosta što nas po svetu blate i pogane, nego moramo i mi sami da im pomognemo u tome.
Jedna stvar je sigurna, Srbija je plodno tlo za zaradu, na račun pljuvanja po svojoj državi!
Komentari
+ Apsolutno se slažem sa definicijom...
i ja +
Ma samo proveravam koliko ldp-ovaca ima na sajtu...
znala sam da si ti ovo napisao :)
Pa ko ce drugi? :)
Šta pričaj, bre, kakvi ldp-ovci? Pa majku vam gibaničarsku jebem, da li sme neko drugačije da misli a da nije izdajnik, narkoman, ili kako već sve nazivate čediste?
У праву си, овај филм се не свиђа само ЛДПедерима, него и онима који немају капацитет да схвате неке ствари, у преводу... они који су глупи ко коњски к.... хм..не, сувише је очито... ко к. курац!
Укратко... Не бих улазио у драмску композицију и елементе који су били у рукама Душана Ковачевића. Више су ме привукли одређени анахронизми које је (основано сумњам) редитељ потенцирао с циљем да у савременом светлу покаже бесмисао српских ратова, на основу чега упућујем критику на саму адаптацију приче и на рачун редитеља Срђана Драгојевића. Поред тога што Ђорђе Џандар (Лаза Ристовски) представља човека који по свом понашању и одлукама не припада заосталој средини (Мачвански округ у Србији, 1914. године), него као модерни Бановић Страхиња прашта својој љуби, он ипак није био централна фигура којом би редитељ испољио своје либералне склоности. Његова муза је Катарина (Наташа Јањић), модерна и еманципована жена, уметница и будућа мајка. За разлику од првобитне Катарине у Ковачевићевој драми, у филму ова јунакиња добија много више пажње, те се њена улога трансформише у типичну холивудску хероину. И ако је неко сумњао у Драгојевићеве способности да кроз једну трагичну српску причу провуче непримерене политичке конотације, веома се преварио. Редитељ кроз две фигуре уводи дневну политику у „пешчаниковом“ маниру: кроз ликове еманциповане Катарине и православног свештеника којег тумачи глумац Драган Николић. Оба ова лика овако конципирана, не можемо да пронађемо у оригиналној Ковачевићевој драми. Драгојевић убацује лик „надрисвештеника“, који скрнави све око себе од самог чина сахране, преко освештавања војника који се спремају за рат до тога да из двоцевке погађа крст властите цркве којег слама, приликом пуцања на аустроугарски авион. Овакав однос према свештеницима и самој Српској Православној Цркви ближи је данашњој „клерофобичној“ парадигми појединих организација утемељеној на комунистичкој заоставштини, него контексту у који је смештена прича. Српски свештеници са почетка двадесетог века били су много више привржени православљу, обичајима, нацији и држави, него што их, из садашњег угла посматрања, приказује Драгојевић.Интерпретација лика Катарине у филму, заслужује посебну пажњу. У оригиналној драми Џандарева жена је другачија од околине, али ипак припада свом времену и простору. Ковачевић је представља као жену која се бори за љубав и материнство, без покушаја да од ње направи универзалног борца за женска права у скандинавском стилу. С друге стране Срђан Драгојевић, помера улогу Катарине на један виши ниво, постављајући је у исту раван по важности са Ђорђем и Гаврилом, креирајући модерну, еманциповану, европску жену која по својој структури превазилази и модел данашње жене у Србији. Његова Катарина се шета нага по кући на очиглед комшија, њена љубав према сликарству и цвећу изазива чуђење заостале и неуке средине, она практикује одређене слободе у маниру савремених „gender“ равноправности, итд. Једини проблем јесте што је радња смештена у 1914. годину, чиме се ствара утисак да је Драгојевићева Катарина, у суштини, највећи анахронизам у филму.
За разлику од Ковачевића који преко поручника Тасића ставља до знања читаоцима да су Срби жртве у Првом светском рату, Драгојевић свесно избегава чињеницу да је Србија нападнута, да је Велики рат настао вољом Аустроугарске а не Србије, да је огромна сила била на супротној страни „опанчарских батаљона“ и да је трагедија, коју Драгојевић екранизује, српкој популацији била брутално наметнута. Редитељ ове чињенице изоставља, али с друге стране потеницара српску кривицу кроз епизодни лик Гаврила Принципа, чиме се конотира да је у суштини српски народ одговоран за своју несрећу. Овај мотив у потпуности одговара актуелним политичким ставовима појединих партија и организација у Србији, који узроке НАТО агресије на Србију на крају двадесетог века проналазе у лошој српској политици. Веза коју Драгојевић формира од догађаја на почетку и на крају двадесетог века, има за циљ да широј домаћој и иностраној публици потврди већ давно образложену сумњу да су Срби у двадесетом веку гинули због властитих грешака избегавајући да се истакне улога Аустрије, Мађарске, Бугарске, Немачке, Турске, Хрватске, Италије и осталих „братских“ ЕУ земаља у погрому Срба у двадесетом веку. Напослетку, то би било политички некоректно и идеолошки назадно, да наше будуће партнере и „саборце“ у новој будућности осудимо за нешто што смо тобож сами скривили.
Ето, ово је најбоља критика коју сам нашао, паметном доста..
tako nas mrze,da ni ne znaju ko smo...
Ne razumem sta želiš reći?
Ne razume ni ona, zato cuti.