Najrealističnija surova metaforika prikazivanja života.
Slaganje situacija u dela, koje nam naizgled nasumično baca s neba neka viša sila. Kada uradimo nešto dobro, kada sklopimo kockice tačno kako treba, dobijamo naše dragocene ''poene''... To kratko osećanje uspeha i samozadovoljstva, stvoreno samo da nam zamaže oči iluzijom da je to što smo uradili značilo nešto... Da ne sagledamo celu sliku, ceo apsurd postojanja.
Te dobre stvari koje smo uradili brzo nestanu, zaborave se, obriše ih pesak vremena, i poeni ubrzo ne znače više ništa. A greške, greške ostaju tu... I gomilaju se... Gomilaju se sve dok ih više ne možemo ispraviti ispravnim potezima. Dolaze nam figure koje je sve teže uklopiti, a igra samo nemilosrdno povećava brzinu sve više i više, i tu nema pobednika. Kraj je neizbežan, i svakog stigne kad-tad. Oni dugi blokovi koji nas spašavaju prestanu da dolaze kada nam najviše trebaju. Iza nas ostaje ništavna haj-skor tabela, a od nas samo jedva čujni eho u egzistenciji... Skoro kao da smo i mi tu nekada bili, i nešto ''značajno'' uradili.