Ustaje ,kao po običaju, u pola sedam. Umiva se hladnom vodom, dok ga na stolu čeka doručak. Jede dobro, jer ceo dan treba da radi. Oblači odelo za njivu, nazuva gumene čizme i upućuje se ka garaži. Otvara je. Pali svoju crvenu mašinu. Svog zmaja koji ga nikad nije izdao. Skinuo je kabinu, leto je, ne treba mu. Isteruje ga iz dvorišta i kreće ka njivi. Nadmoćno se oseća kada njegovi točkovi bacaju blato po asfaltiranim putevima. Ne voli urbano, obožava ruralno. Silazi sa glavnog puta i uključuje se na makadam. To je njegov teren, zna svaku rupu napamet, odskakuje sa sedišta svaki dan u istom ritmu. Masna i uštavljena kosa mu leluja na vetru. Iscepana siledžika se vijori, kao neka zastava, samo njegova i ničija više. Dolazi do svoje njive. Kreće da ore. Svaka brazda je nova pobeda, lična satisfakcija. Upeklo je Sunce, stavlja svoj slamnati šešir! Oseća se kao da je cela ravnica njegova, oseća se dominantno. Pravi pauzu, iz balona pije vode, i jede ono što mu je žena spremila jutros. Podriguje naravno, i vraća se na oranje. U sumrak završava sa poslom za danas, i kreće kući. Sreće komšinicu koja okreće bicikl, malo joj se zadigla haljina, on to sve vidi sa visine, ali bukvalno, i šeretski se osmehuje. Prolazi pored prodavnice njegove kolege su već tu, parking je pun crvenih zmajeva. Silazi sa traktora i uzima pivo. Priča sa paorima kakav je bio dan, a uglavnom je svaki isti. Priče su iste, ali oni ne mare. Kad je pala noć, kreće ka kući, ne radi mu zadnji far, ali valjda drugi vozači vide ovoliku mašinu i bez fara. Svira sa ćuprije, žena otvara kapiju. Čisto da se ispoštuje hijerarhija. Traktor je u garaži. Seda da večera, mrtav je umoran. Žena donosi lavor, i riba mu noge. Toliko mu to prija, da mu se prispalo. Odlazi u svet snova, makar do sutra, do pola sedam.