Jedan od najjačih osećanja koje čovek može da oseti, ali opet sve zavisi od čoveka do čoveka, kad sam bio mali tuga mi je bila kad mi shock žvaka padne na pod, i dan danas je, ali nije to to. Što više odrastam i razvijam svoju neku psihu i svoje mišljenje to više nekako cenim stvari oko sebe, elem moj "otac" ne znam zašto ga tako zovem, čovek ništa očinski nije uradio za mene čitav život, ima dva burazera.
Srednji burazer je umro od srca pre dve godine u Luksemburgu, jebiga to im je porodično ti problemi sa srcem.
Najmlađeg burazera su zvali Maca, najstariji je moj ćale je li? Maca je čovek za mene bio besmrtan, bio je legenda koji je uvek kad bi dolazio u Srbiju dolazio široko i keširao ljude oko sebe koji su mu tražili, bio je malo lakoveran jbg, ljudi su se grebali o njega. Čovek koji se ničega na ovom svetu plašio nije, ne preterujem, bukvalno se ničega nije plašio, ne znam da li je to hrabrost ili ludilo ali tako je bilo. Imam mnogo priča o njemu ali neće stati sve u defku tako da bih ovu defku napisao čisto da imam nešto za sebe što će sećati na njega, bio je žilav čovek strašno.
Juče je stigla da vest da je Maca umro, od srca isto, kada sam to čuo nisam mogao da poverujem u to..ne znam zašto ali nisam..nije imao čovek ni dece čak, živeo je samačkim usamljenim životom, ali uvek je znam mislio na sve, više sam ga kao oca doživljavao nego sopstvenog ćala jebote.
Doktor njegov je javio da je on godinu dana imao jake probleme sa srcem, bilo mu je 4 puta veće od normale, jeb'o te život on ništa od toga nije spominjao, tugovao je zbog brata izgleda mnogo, javljeno je da je pušio i pio svaki dan nenormalno, jeo ništa nije i bam gotovo je, čak sam saznao da je i bio u nekim dugovima.
Tuga čoveče, tuga.