Постпејд.

Једини метод по којем послују локалне продавнице по Србији. И поред увођења фискалних каса и мало строже контроле, увек се нађе неки буџак у радњи где може да се сакрије свеска са именима дужника и износом дуга. Не добијаш никакав рачун, у свесци само пишу износи,тако да раднице можда некад и поједу чоколаду на твој рачун ("'Ајд, коме данас пишемо чоколаду...може онај чича, Славко, њему нисмо одавно"). Прецтртавање се најчешће врши првог или другог, тј. кад стигне плата. Да нема вересије, многе такве радње не би опстале ни месец дана. А и народ би много чешће јео џема и хлеба и куваног кромпира.
Никако се не даје на вересију када у радњу уђе неко нов, непознат. Радница намигне, а то је сигнал да је то можда инспекција, па се муштерије само мувају по радњи док уљез не изађе.
Једино је зезнуто кад у комшилуку газда реши да пресече вересијску агонију и окачи натпис "Част сваком, вересија ником."

Мистериозна жена, која понекад може да нам заврши пиће.

Autoput do siromaštva.

Kad oralno obradiš devojku uz njeno obećanje da će i ona tebe.

Оно што је, у радњи где газда не познаје термин "одложеног плаћања", дозвољено само лицима старијим од 80 година у пратњи оба родитеља.

osnovni nachin robno novchane razmene kod Srba

Verovanje da ćeš ipak uspeti naplatiti robu koju si dao u zamenu za ništa.

Nacin "kupovine" dozvoljen u jako malom broju radnji od uvodjenja fiskalnih kasa,a uzimanje "na recku" je najcesce dozvoljeno samo osobama starijim od 90 godina uz obavezno prisustvo oba roditelja...

принцип који полако нестаје...
док правило постаје "ЧАСТ СВАКОМЕ,ВЕРЕСИЈА НИКОМЕ"!...

Deficitarni artikal kod svakog trgovca koji drži do sebe. Kao zamena se nudi odgovarajući duhovni ekvivalent - čast.