Vuk Branković
Samo jedna u nizu žrtava naše tendencije da ni po koju cenu ne priznamo poraze, već tražimo nekog na koga bismo prebacili krivicu. Žrtvenih jaraca je uvek bilo i biće, a nesrećni Vuk se, eto, našao tu zgodan, pri ruci takoreći. Njegova jedina greška bila je u tome što je preživeo - ali, očigledno se ni to ne prašta.
Tamo negde posle boja na Kosovu, razgovor između Gavre, koji je učestvovao u boju, i Ždere, koji je za to vreme drndao jaja:
Šta bi, Gavro, na Kosovu ravnom?
Gadan pokolj zadesi nas tamo,
poginuće i pusta nesreća.
Zar mi, Srbi, nebeski narode?
Istina je, zboriću ti sada:
Pogibao srpski knez Lazare
pogiboše mlađani Musići
poginuo Miloš Obiliću...
A šta bješe sa gospodin Vukom?
Vuk nam, Ždero, bitku preživjeo
i junačku glavu sačuvao.
Preživjeo? E nećemo tako,
sad će vidjet' crna izdajica... (khm, khm, sad kad složim... da vidim):
A što pitaš za prokletog Vuka,
proklet bio ko ga i rodio,
prokleto mu sjeme i koljeno,
on izdade cara na Kosovu... (u što dobro ovo, malo sredim aranžman, ima da ide k'o alva)
