Od pobede, uspeha, ispunjenja očekivanja deli par zanemarljivih poena, sekundi, koševa, metara... Sa svih strana čuje se „Za malo“, „Ipak čestitam“, a Drugi sa slabašnim, neuverljivim osmehom prihvata čestitke ljudi koji ga sažaljivo gledaju. To drugo mesto zapravo i peče najviše.

Borci će sve to shvatiti kao podstrek. Drugo mesto će im dati snagu i volju da nekog sledećeg puta daju svoj maksimum i sećanje na to im neće ostati urezano kao bolno iskustvo. Uputiće iskrene čestitke pobedniku i krenuti dalje. Svoj napor neće smatrati uzaludnim, a svoje znanje ili veštinu će nastaviti da razvijaju i nadograđuju.

Srednji su drugim mestom ispunili svoja očekivanja. Dali su sve od sebe i to im je sasvim dovoljno. I da nisu stigli dotle bili bi zadovoljni i smatrali bi uspehom svoj trud, ako ništa drugo. Neće priznati nikom, pa čak ni sebi da jedan majušni deo njih vapi za pobedom. Na trenutak će pogledati prvog s izvesnom dozom zavisti, a onda shvatiti da nema nazad i zadovoljiti se onim što su zaslužili.

Nervozni će pucati. Smetaće im zadovoljni osmeh na licu prvog. Smetaće im svako ko im čestita. Smetaće sami sebi, jer nisu ispunili sopstvena očekivanja. Smetaće im prijateljski stisak ruke, a još više rečenice tipa „I ovo je odlično“, „Sledeći put će biti bolje“, „Malo je falilo“. Neki od njih će to otvoreno i reći, a neki će se praviti da dobro podnose poraz, da nisu ni očekivali više i da su sasvim zadovoljni.

Ali kasnije, svi će shvatiti da život nije skrojen tako da svi mogu da budu prvi i svi će još jednom, dobro razmisliti vredi li prvo mesto tolikih odricanja. Da li je nagrada realni pokazatelj koliko je neko u nečemu dobar i da li je tom nekom uopšte potrebna medalja kao dokaz njegovih sposobnosti?