Nikada nisam nešto posebno gotivio američke filmove. Koji god da film pogledam uvek se provlači ta nit, ljubav roditelja koja nikada nije izrečena ali se oseća njena prisutnost. I prokleti Terminator, Roki 48 i Rambo 49 imaju tu neku tenziju prema roditeljima.
Gadi mi se sama pomisao da oni kao narod uvek iskazuju najveće žaljenje a u krajnjem slučaju i ljubav kada im se desi lična tragedija.
Evo sada da me pitaš mogao bih bar jedno dvadeset filmova iz američke produkcije da nabrojim koji u sebi sadrže bolest voljene osobe koja se na kraju ispostavi da je rak, žaljenje za prošlim danima sa dotičnom personom i naravno prezauzete roditelje koji na poslu gledaju slike svoje dece i duboko uzdišu.
Mislio sam da je samo film da se to dešava samo i isključivo na filmu. Kada je neki lik iz mog kraja zakačio rak, i tada sam mislio da se dešava na filmu i drugima, meni ne.
Pre par meseci moj otac je zakačio rak. I odma "bam" ko iz vedra neba, čoveče, zašto se meni to dešava zašto nije to neko drugi u pitanju nego moj otac. Nikada nisam posebno nešto sa njim diskutovao a i kada bi progovorili, ja sam uvek imao tremu dok sam pričao sa njim. Stomak mi je radio na centrifugu kada bih izustio nešto, ne mogu da objasnim zašto ali imao sam taj neki osećaj strahopoštovanja prema njemu. Nisam se plašio njegovih udaraca ali nisam se ni branio iako je imao šaku kao lopata i znao je da bije, ali sve sa zaslugama i razlogom. Detinjstvo sam proveo slikajući se sa njim pre svakog odlaska u vojsku, na ratište, na poziv jer se moja mati jako plašila da se baš ovog puta neće vratiti i svaki put je bilo "za uspomenu slika, ajde". Pravio sam grimase nisam imao predstavu o čemu se događa, inflacija, nemaština, mati u totalnoj depresiji me nije konstatovala ni pet posto sva sreća pa je bila tu starija sestra koja nam je uvek pravila neke sendviče, a ja sam stalno vikao da sam gladan. Čak sam mislio da se mi to igramo kuvara ali to je bilo to. Američki film sa svim mogućim ogavnim elementima društva. Sada kada vraćam film i poredim sa sadašnjom situacijom nekako mi sama ruka poseže za fotoaparatom da slikam za uspomenu jer možda se ovog puta neće vratiti.
Jeste lična tragedija, loše iskustvo i ja polako postajem plačipička. Jedna stvar koju me otac naučio jeste da stojim mirno, ćutim i da trpim ponosito batine i šamare... osim kada su policajci u pitanju onda ujedaj ko Suarez i jebi im mater cigansku.