Čeljad
Deca, u doba rata. Knedla u grlu vojnika, u doba mira.
Pričao mi je svojevremeno moj pokojni deda (i tu je priču kasnije ponavljao više puta) kako su o jeseni 43' ustaše sa lica Zemlje zbrisale jedan srpski zaselak podno planine Komić u Lici, ustvari nekih 50-ak kilometara od njegovog rodnog sela a koje je i samo zadesila sudbina ovog iz priče, doduše već početkom te 43' godine. I dok su se ustaše u selu moga dede morale zadovoljiti "samo" paljenjem kuća i seoske crkve a kako je stanovništvo izbeglo odatle 2 dana ranije, u ovom potonjem napad je usledio tokom noći te je narod tvrdoglav na odlazak sa svojih ognjišta praktično bio zatečen na spavanju. Moj deda je inače za života bio podosta hladan čovek, grub i tvrd poput kakvog kamena iz rodnog mu krša, ali bi mu se na ovom mestu u priči uvek zgrčila donja usna i on bi je, potpuno nesvestan tog pokreta, krišom zagrizao...verovatno da se taj grč ne bi razvio u nešto, ne daj Bože, ozbiljnije. Ustvari - moj deda je bio pripadnik partizanskog odreda koji je naišao na krv i plamen što su ustaše bile ostavile za sobom. "Ajde što su babetine i deda-prdonje, imali su kada živjeti" - rekao bi, "ajde što su ženturače, njih će uvjek biti...al' što zaklaše čelj...", zaustio bi i nikad do kraja ne bi izgovorio tu pomalo rogobatnu reč, reč koju je samo tada ubacivao u govor a inače bi govorio "djeca"...
