Ispred zgrade ste, idete od interfona do interfona i zovete drugare napolje. Baš vas briga za sve. Igrate fudbal sa društvom, kući idete samo da popijete vodu. Svet je lep. Najveći problem su penzioneri kojima smeta buka i brica iz frizerskog salona pored, zatim pas koji juri za loptom. Najveći strah, a ujedno i najveća želja vam je ulazak u onu napuštenu kuću u komšiluku. Igrate granice, žmurke, ledenog čike i cilja. Najveća dilema je gde se sakriti, sigurno pobeđuje onaj ko uđe u onu staru brvnaru, ali treba skupiti hrabrost. Osmeh vam krasi lice po ceo dan, suze samo dođu i prođu, kao da ništa nije bilo. Igra se nastavlja. Trčite, padate, ustajete, ne marite ni za šta na svetu. Nisu vam jasna izmučena lica ljudi koji se vraćaju sa posla, ali i ne interesujete se mnogo. Nije vam važno radi li lift, ionako morate peške. I nije vam teško, penjete se i spuštate sto puta na dan. U to vreme rat je bio samo igra, a najveća uvreda kad vam neko kaže da ste loši u košarci. Nerešiv ljubavni problem kad vas zadirkuju za onu slatku devojčicu iz komšiluka. A najveći izdatak - trideset dinara za sladoled. Uveče ulazite u kuću crni kao ciganče, okupate se, jedete. Zaspite čim legnete, sanjate događaje iz prethodnog dana i ustajete odmorni. Onda sve ispočetka. Tako isto, a tako različito.

Nekih deset do petnaest godina kasnije, prolazite tim istim putem. Neke od onih penzionera više nikad nećete videti, čak ni onaj brica kog smo se toliko plašili više nije tu među nama. Zadržavate suze. Prolazite kroz park i gledate neke nove klince, kako pričaju one iste bajke o napuštenoj kući, iste one viceve koje ste vi nekada pričali. Igraju se istih onih igara kao vi nekada. U sledećem trenutku lopta se dokotrlja do vas, zasvrbe vas prsti, malo se poigrate sa njom i vraćate je. Sećate se kako ste voleli da vidite nekog starijeg kako vam pokazuje finte. Na trenutak zaboravljate gde ste pošli, a već sledećeg odlazite dalje svojim putem, u nova iskušenja i nove probleme. Emocije naviru, a na vama se to ne vidi....