Луна парк за урбане фаце који тамо воде своје цице на једнодневне излете и осећају се фул патриотски, јер они, будући урбани, иначе не иду на село. У етно селу се једе традиционална српска храна, попут сарме, кобасица, јагњетине и прасетине. У етно селу нема аутодрома и других срања из обичних луна паркова, него гледамо како су наши преци живели у малим, дрвеним кућицама и за славу ишли у мале, дрвене црквице, све то са беспрекорно зеленом травом, мостићима, поточићима и веселим живуљкама као из Дизнијевих цртаћа, које радосно трчкарају около и поздрављају путнике-намернике, позивајући их да уђу у оближњу етно кафану и окрепе уморну душу уз звуке традиционалне етно музике. И тако на крају дана, из етно села се иде кући испуњеног срца, јер смо се вратили својим коренима, јер смо прави Срби, и јер је Косово Србија.

У међувремену, власници етно села чешкају тарзанчиће, броје паре и размишљају колико им је потребно монтажних кућица, лоших глумаца и вештачке траве да привуку још више сељака.

То ти је нешто за градску децу и блејаче које баш много интересује како је било на селу, фазон тамо негде у време кад је Живојин Мишић пржио Бугаре (неко лепо време).

Оно, поређане неке брвнаре и као тај неки шарм сиротиње, а у ствари около ресторани, хотели, фонтане и дух деведесетих. Јебем ти комерцијалу.

Jos jedno u nizu pomodarsko sranje koje su izmislili pametni ljudi da zgrnu lak kes!

Selo koje bi trebalo da predstavlja život naših pradeda i čukundeda...Damo pare da vidimo nešto što je podignuto pre vek, dva, a onda skapiramo da je većina kuća napravljena pre par godina i da se neke još uvek prave...

Podseća na selo. Jedino što nam preostaje pored pustih ili zapuštenih sela.
Pokušaj osvežavanja monotone turističke ponude.