Париз. Први дани новембра 1898. године. Јутро.
Из чврстог сна га је полако будио осјећај топлоте која му је пријала. Отворио је очи и угледао три дјечака, од којих су двојица мокрили по њему. Трећи их је молио да то не раде, и плакао је. Прљава риђа брада му је била мокра, упишана, као и десни рукав његовог тешког и дебелог капута. Примјетивши да се Шарл пробудио, дјечаци су уз кикот побјегли стрмом калдрмом која се са обале Сене уздизала према Булоњској шуми.
Није се ни помјерио. Погледао је око себе и са осмјехом утврдио да се опет налази код напуштене котловнице испод моста. Оног истог моста испод кога је већ небројено пута преспавао пијан. Јутро је било мирно. Крупни снијег је полако падао, припитомљавајући хаос скученог градског пејзажа. Погледом је ухватио једну пахуљу, која је пала на његово кољено. Величанствена, чиста, онаква какав он никада неће бити. Посматрао је како се топи и нестаје, гласно узвикнувши прије него што је потпуно не изгуби: добро јутро дивно створење! И љубазно јој се осмјехнуо благо се наклонивши.
Морао је да устане и напусти тај чаробни моменат у коме би радо остао читаву вјечност, када би то било могуће. Недалеко од њега су жандарми уз дреку ударали и тјерали скитнице, курве и пијанице.
Утрнуо, без икаквог осјећаја ходао је према трошном кућерку у коме је проводио дане мрзећи све осим спаса и опроста на које је још једино рачунао, и којима се још једино надао.
Одједном му је пукао филм и пао мрак на очи. Обузео га је потпуни бијес и очај због спознаје да нема ни франка у џепу а да жарко жели да једе и да се поново нароља. Исколачивши крваво црвене очи, скину хлаче и прасну прољевом по малом штанду са поврћем, по младој продавачици и њеном сину. Громогласно се смијући. Навуче хлаче на усрану гузицу, извади будалу и замаха као пропелером трчећи и вриштећи међу свјетином. Људи побјегоше гдје ко стиже. Жене су покривале очи својим малим уредним анђелима. Драо се и пјевао машући паламаром, док су му храбрији прилазили са леђа и пљували га. Да, дааа, мамицу вам јебееееем јаааа! Галамио је, иако никоме те псовке није упућивао, већ је само урлао жељан коњака. Напустио је уличицу у којој је иза њега остао помјешани мирис фришких багета и његовог пролива. Како је у коју кафану улазио тако су га и избацивали, јер његови дугови за које су газде знале да их никада неће платити, су му затворили врата свих кафана.
Ногом разваливши врата свог кућерка, са мислима да је вријеме да се ова шарада заврши, посегнувши за ножем баци поглед на трпезаријски стол.
А на њему пажљиво поредани: печени зец, двије главице црвеног лука, главица бијелог лука, погача, бутеља вина и смотак франака увезан црном гумицом.