Naslov sve kaže.

Koji su fazoni i tehnike pri odgajanju klinaca koji će ih usmeriti ka tome da postanu sposobni i samostalni pojedinci a ne društveni paraziti koji će sa 35+ dina slati ćaleta da od prvog dela penzije kupi mu pivčugu i el em dugi kratki sto es?

Koja su vaša pozitivna/negativna iskustva prilikom odrastanja, i na koji način su vas roditelji usmerili na pravi put, odnosno sjebali za ceo život?

Sve nek urade samo nek mu ne dozvole da postane autistični asocijalni incel.

Čitati mu Platonovu "Državu" svako veče pred spavanje za početak

Za početak treba imati dvoje-troje djece najmanje, pa onda energiju ravnomjerno na njih trošiti. Em će se tako odmalena razvijati u nekoj zajednici, kakvoj takvoj, i imati zdravu konkurenciju; em će vaši napori da ga upropastite, pardon, vaspitate, biti dovoljno razrijeđeni, te njihova doza neće biti previše toksična.

OK, karikiram malo... ali kad je dijete jedno velike su šanse da odete u jednu od dve krajnosti... ili da ga razmazite do kraje, sve mu udovoljavate, i on postane kreten... ili da zauzmete previše kritičan stav, postavite nemoguće zahtjeve pred njega, i on takođe postane kreten.

Opet, ako bi trebalo od te dvije krajnosti birati - bolje da bude razmaženi kreten, koga ste previše gotivili, nego da bude isfrustrirani kreten, nesiguran u sebe, koji se čitav život trudio da ga prihvatite ko osobu, i da ga uvažite, a koji je uvijek nailazio na hladan odnos, i nedovoljno razumijevanja, ljubavi i prihvatanja...

Ovi prvi, razmaženi kreteni, ukoliko nemaju neki psihipatski gen u sebi, s vremenom ih sam život uobroči pa se primire, ali imaju samopouzdanja, imaju tu neku sigurnost, i osjećaj da će sve biti OK, i da se imaju na koga osloniti...

A ovi drugi, mogu biti čitav život žrtva raznih neuroza i kompleksa, i postati perfekcionisti, radoholičari, i vrlo teški ljudi, ili ko zna otići u alkoholizam, i šta sve ne... da bi nadoknadili taj manjak ljubavi, i ta nikad ispunjena očekivanja...

Dakle, ako imate troje djece, nećete moći sve i da hoćete, sve troje previše razmaziti.
Isto tako, nećete imati previše živaca, sve i da hoćete, da uzmete jedno od njih na pik, pa da od njega očekujete ovo i ono.

Što više djece, to bolje, zdravija zajednica, nadmetanje, konkurencija, učenje da se dijeli, učenje da se problemi rješavaju u zajednici itd.

1. nemoj da se ponasas onako kako ne zelis deca da se ponasaju

to je to.

Deci treba na vreme detaljno ukazivati na promenljive okolnosti.
Takođe im treba ukazivati i na ono što ne može da se promeni nikakvim naporom ili uticajem. Poželjno je razjasniti gde se nalaze granice nečijih mogućnosti.
Roditelj može da isplanira kako će izbegavati nesporazume tako što će učiti dete da suočavanje sa lošim ili dobrim stvarima garantuje stabilan odnos prema sadašnjosti.
Nesporazumi su najgori i treba ih razjašnjavati kako planski tako i na mahove.
Kad je porodica u pitanju, neko je rekao da čovek nekad treba da zastane i u mislima razjasni sve što može da se pretvori u veliki nesporazum.
Ako ljudi znaju na čemu su čak i kad im je teško, lakše će nalaziti rešenja.

https://www.youtube.com/watch?v=NA3pJHEr5ig&ab_channel=MotivationThrive

sta bilo, navuko si se na gabora na jutubu? spajsuj to malo, probaj malo pitersona, uklopicete se

Jovo, znači tvoj stav je otpilike da je dobro imati što više dece gde će roditelji biti dovoljno zaokupljeni brigom da im obezbede osnovne životne potrebe a deca će se samovaspitati jer će neprestano biti socijalno aktivna zato što se nalaze okružena braćom i sestrama, ako sam dobro razumeo?

To nije aktivno vaspitanje već stvaranje ambijenta za neku vrstu samovaspitanja. Ja sam više mislio na konkretne primere, nebitno da li porodica imala 1 ili 7 dece.

Nešto poput -ako dete (dovoljno odraslo da može da rukuje tim stvarima) uzme bušilicu/brusilicu da nešto popravi, roditelj umesto da mu pokaže kako se rukuje time on odmah skače sa spikom -Ostavi to, ne znaš ti to, sjebaćeš nešto, ne drži se to tako i slične fore, a posle se čudi kad klinac odraste i ne zna da izbuši rupu u zidu za tipl kako bi okačio običnu sliku.

Moj lično ideal bi bio da prepoznam šta je to što deca vole, šta su im talenti i samo da ih guram u tom smeru, nebitno da li je to sport, elektrika, bravarija, moleraj, programiranje, vožnja kamiona bilo šta. Mislim da mnogi roditelji najviše greše što zapostavljaju decu, odnosno ne odvajaju dovoljno vremena da ih zaista upoznaju, da saznaju šta je to što su njihovi urođeni potencijali, a svako od nas ih ima. Najgore je kad deca izražavaju neki svoj stav i želje a roditelji to pobijaju i nipodaštavaju. Onda su deca prepuštena kolotečini vremena i nosi ih život standardnom plimom, pa kad dođu da upišu srednju školu ne znaju šta će, ali pošto imaju dobar prosek roknu gimnaziju posle koje ponovo ne znaju šta će i onda ide totalni zajeb, upisivanje nekog menadžmenta što se relativno lako završava a posle koje su gola kara na tržištu rada, ili upisivanja nekog faksa tako radi reda a ne zato što time stvarno žele da se bave, pa kad ga završe, ako ga uopšte i završe, nemaju ambicija da se usavršavaju niti bore za to zanimanje jer ih nije ni zanimalo u samom startu. Onda dobijemo osobu koja je akademski građanin koji radi na trafici i kune državu.

Znam tonu likova koji su završili tipa filozofiju ili srpski jezik i slično i odmah posle faksa krenuli da rade po nekim marketima, jer eto nema posla u struci, neće niko da ih primi bez iskustva itd. Pa da stvarno žele da rade svoje zanimanje išli bi da volontiraju, rade part time u školi na 30% časova i jednostavno čekaju svoju priliku. Znam, znam, država nam je gola karina i nema posla ni za doktore nauka sa prosekom 10.00, i znam da neko mora odmah da radi bilo šta i nema vremena za volontiranja i zajebancije, ali zaista verujem da ako neko nešto zaista želi uvek se otvori prilika da to i ostvari.

Isto tako znam likove koji su u sličnoj priči, nema posla u struci ali nisu odustali, kad su bile poplave onomad 2014. prijavili se da volontiraju za crveni krst, vozili ambulantna kola, upoznali ljude, ostvarili kontakte, snašli se. Ovi drugi kad je bila ona velika najezda migranata otišli čak u jebeno Preševo da budu prevodioci volonteri i posle dobili posao na tu foru. To su likovi na koje mislim kad kažem da je neko ljudina. Što je za nekoga prepreka za onog ko nešto zaista želi je prilika.

Celt je dobro rekao, ako se nešto tako kompleksno može složiti u jednu rečenicu. Ja bih rekao da treba decu pustiti da pronađu sebe, ko su oni zapravo i šta zaista vole. Ako to imaju niko ih ne može zaustaviti. Većina problema koje ljudi generalno imaju u životu potiče od toga što zapravo ne znaju ko su i šta žele, ni na poslovnom ni na bilo kojem drugom planu.

Не знам шта треба радити да будем искрен, али свакако не излажите децу појмовима "недозвољен минус" и "информер" попут Тилма

https://informer.rs/vesti/zastitnik-potrosaca/369646/cisto-ponizavanje-banka-napravila-nisliji-pakao-zivota-nudi-300-dinara-odstete

@Pakao Juga... slažem se sa svim što si napisao...

Dodao bih i to, da po svaku cijenu treba izbjegavati vrijeđanje djece i nazivanje pogrdnim imenima, ili još gore batine. Ko kaže da nema drugog načina, taj nema dovoljno strpljenja da taj drugi način nađe.

Takođe djecu ne treba potcijeniti... roditelji su skloni tome da dječije problema svode na neke najprostije stereotipe i da uopšte ne proniknu u to šta njihova djeca stvarno misle, i šta ih zanima, itd... Znači neophodno je razumijevanje i aktivno slušanje, itd... Pa tek kad provališ kako ono stvarno konta, onda možeš na efikasan način da primjeniš neke korektivne mjere...

Najlakše se gubi autoritet bezveznim dernjanjem koje djeci na jedno uvo uđe, a na drugo izađe... Ona to uopšte ne doživljavaju... ali bez obzira na to, ako je dreka propraćena vrijeđanjem, to ostavlja poslijedice.

Dakle odnos treba da bude zasnovan na razumijevanju, i sve to kako si ti opisao... ali to opet ne znači da djeci treba sve dozvoliti....

Po meni ono što je JAKO BITNO, djecu treba od malena navikavati na rad i tjerati da budu što nezavisnija... i tu ne treba praviti razlike u polu... i dječak treba da ima svoj red kad pere suđe, treba da zna da uključi mašinu, i sve te tako neke stvari... To ne samo da će mu dati određene životne vještine, već će mu dati i jaču pregovaračku poziciju, jer će se i sam bolje osjećati kad zna da doprinosi domaćinstvu koliko može itd...

S tim u vezi, Zapadnjaci su smislili interesantnu tabelu... koja pokazuje šta bi dijete trebalo da zna uraditi u kom uzrastu... Nažalost neke stavke su misaona imenica i prosječnim dvadesetogodišnjacima kod nas... Pa ako ćemo najpoštenije, ni ja sa 33, ne znam baš sve stavke sa liste...

https://ofthehearth.com/comprehensive-list-of-life-skills-for-ages-2-18/

jel imate vi dece, ljudi?

Ja jok, ne planiram pre 40te jbg

zasad ne, u fazi sam razvoja teorije, tako da kad dođe do prakse, da me ne iznenadi :D

Ja i da oću nema te mučenice koja bi pristala na to

Ti kelte imas koliko komada?

ove teorije o tome kako se vaspitavaju deca uz puno ljubavi i malo napora su kerov kurac u praksi, jer to nije posao koji ces da naucis pa malo da radis pa onda da se odmoris i slicno nego 24/7 gradjenje odnosa sa drugim ljudskim bicima za koja si odgovoran.

ako sam sebi nisi iskren, al ne ono kao ubedis se, nego kad si nespavan, umoran, nervozan, pijan i mamuran u isto vreme da si iskren da nesto (ne) treba tako, samo ces da se frustriras bez razloga ako primenjujes neka pravila koja sam ne mozes da postujes. moras sebe prvo da promenis, ako oces da usadjujes deci neke vrednosti koje trenutno nisu ti.

dzaba razvijate teorije kako da vaspitavate decu, bolje na sebi radite.

sta mislite, deca naivna i glupa pa ces ih zajebes da budu bolja od tebe? :)

slažem se i to... al opet bolje poznavat bar neke principe... ima ljudi koji ni u teoriji ne znaju kako treba, ili čak imaju nakaradne postavke u glavi, koje kroz praksu postanu još nakaradnije...
ti kad znaš kako treba, naravno da ćeš se nekad zajebat, i nećeš moći sve ispoštovati, ali će ti biti krivo i pokušaćeš da se ispraviš... a ako imaš pogrešnu filozofiju od starta, možeš sve vrijeme misliti da radiš sve kako treba, a pritom upropaštavati rođeno dijete.

Slažem se s tim da se neke stvari skontaju intuitivno, da teorija ne pomaže toliko... i baš u tom dijelu je bitno da čovjek prvo na sebi radi, da bude ono, što bi Englezi rekli, decent human being... a to podrazumijeva i to da ti je koliko toliko sređen život da imaš dovoljno energije i volje da se posvetiš djeci... ako si frustriran i sjebam generalno, prenosićeš to i na dijete...

2 gambi

jovo, pogledaj ovo - dublje je od samog vica
https://www.youtube.com/watch?v=_5jAUgJATAg

Djeca jesu nemoguća, to stoji... i to koliko je zajebano imati ih ne možemo ni skontat dok ne dođemo u tu situaciju. U pravu si ti što kažeš lako je vama filozofirat, kad nemate klince...

Ali opet, šta drugo i možemo osim toga? Valjda je dobro i poželjno imati neki koncept u glavi šta i kako, barem u najgrubljim crtama?

I s druge strane, nije ni djeci uvijek 3 godine ili 5 godina. Mislim da se ovaj video najviše odnosi na tu fazu. Lično mislim da je veliki broj roditelja, ponašajući se po nekim instinktima, poprilično OK, dok dijete ne napuni nekih 10 godina...
E nakon toga, dijeca već postanu dosta pametnija, ali baš tad mnogo roditelja počne da griješi dosta, i da pravi promašaje... A tad su možda djeci i najpotrebniji, ne u smislu da im zadovoljavaju osnovne potrebe, mada još uvijek i to, već da budu neka vrsta mentora.

Dakle, ono što bi ja mogao preporučiti, jeste da ljudi pokušaju sačuvati živce dok dijete ne uđe u te neke malo ozbiljnije godine, jer tad stvarno treba paziti šta radiš i kako.

Ja cu da usvojim a zenu cu prisiliti uticajem jednog dana kad postanem sef pekare ili benzinske stanice

U redu celt, ako mi koji nemamo decu nemamo ni pravo da komentarišemo onda može da se zaključa tema odmah, jer ne znam da li još ko ima decu.

Slažem se da čovek mora da radi na sebi i bude primer u praksi a ne hodajuća teorija koja od nekoga nešto očekuje a sam to ne primenjuje. Želeo sam da tema bude o praktičnim stvarima i situacijama iz realnog života, kada si trezan, odmoran i motivisan, šta bi neko preduzeo kao pozitivan korak u smislu vaspitanja (ako je uopšte moguće biti sve to kad si u braku i imaš decu).

Mislio sam da poenta teme bude neka razmena iskustava, a pre svega mišljenja, teorijskih naravno, koja su opet naravno go kurac za ono što je u praksi, a što ne mogu ni da pretpostavim kako je dok ne doživim lično.

Ali mogu da sabiram iskustva i savete drugih, da učim posmatrajući druge a pre svega sećajući se kako sam ja odgajan i šta smatram iz tog perioda kao dobro a šta kao loše sutra da primenim na svojoj deci.

Jovina tabela me podsetila na neku sličnu koju sam ja jednom pravio u smislu kako bih i šta lično primenio kod svoje dece u smislu nekog vaspitanja/obuke.
-Ja sam na primer morao da stavljam protezu za zube u 30 dina jer to nije ispravljeno na vreme i kad je bilo bezbolno i dosta jeftinije.
-Morao sam da učim na teži način da vozim biciklo
-Čak i da vežem pertle sam učio od drugih jer niko sa mnom nije seo da mi to pokaže.
-Želeo sam da radim preko letnjeg raspusta ali mi nisu dali
-Kući sam radio kao konj a nikad nikakvu satisfakciju nisam dobio od toga, osim hrane i smeštaja, ako se to može nazvati platom za rad, ne kažem da treba dobiti pare za pomoć oko kuće ali ako si tipa pre podne u školi a posle podne sa 15-16 godina radiš kod kuće na mašini koja proizvodi betonske blokove i plus ne dobiješ ništa osim etikete da si debil, može biti prilično demotivišuće kasnije u životu mora se priznati, jer podsvesno stekneš utisak da se rad ne isplati, čak obrnuto.
-Nisam imao priliku da naučim da plivam, pa kad sam to probao u kasnijem životnom dobu i došao do toga da se davim i da me iz vode spasava drugar koji takođe ne zna da pliva ali je uleteo za mene, odustao sam i od toga.
-Kad sam hteo u grad uvek je bilo -šta ćeš tamo, ako ostanem kući uvek je -šta ćeš kući, što nisi izašao. Ako sam seo što sediš, ako ustanem -što ne sedneš.
-Nisam išao u jaslice niti u vrtić, a moji se nisu toliko družili ni sa kim u selu, pa posle kad sam krenuo u osnovnu kao da sam spao sa Marsa.
-Nisam imao priliku da naučim da igram kolo na primer, da skijam, jašem konja, vozim rolere, skejt i mnoge druge sitne stvari koje su naizgled nebitne ali kad se skupe čine jednu veliku zajebanu skupinu.
-Plus ono za bušilicu što sam već naveo i milion tako nekih sitnica koje su konkretni primeri konkretnog vaspitanja koje može osnažiti dete kao ličnost ili ga sjebati u nekom pogledu. To su neke stvari koje bih ja na primer iz mog ličnog iskustva uradio drugačije sutra kada dobijem decu. Jedan od retkih pozitivnih primera kojih se sećam jeste to što mi je omogućeno da polažem vozački za C i E kategoriju čim sam napunio 18 leta, a i to je bilo samo iz razloga da kad idemo negde na slavu/svadbu/veselje mogu ja da vozim pijane pretpostavljene, ali opet daj šta daš, vidim sada mnoge kolege koje polažu vožnju u svojim kasnim dvadesetim i nije im nimalo prijatno, zato hvala roditeljima na primer na tome i to je nešto što bih primenio kod svoje dece.

A ovo što si ti celt naveo ja poštujem i sigurno je da ne mogu da razumem težinu svakodnevnih situacija sa živim bićem koje je proisteklo od tebe i zavisi od tebe u svakom smislu. Nije mi ni bila poenta doticati se tog aspekta odnosa prema deci gde se raspravlja koliko psihički jak i stabilan čovek treba da bude, niti neko ko nema decu može da savetuje nekoga ko ima, ali može da prihvati savetz konkretan savet. Tvoja priča i zakljičak o roditeljstvu me podseća na ono što se može videti po serijama, tipa ćale kaže klincu popravi ocene a klinac mu odgovori -ni ti nisi imao dobre ocene i šta ćemo sad. U tom kontekstu sam razumeo tvoju tezu -nemoj se ponašati onako kako ne želiš deca da se ponašaju. Ali dobro je imati i takav odnos sa klincem, ja sa mojima nisam smeo uopšte da razgovaram ni o čemu, a kamoli da upirem prstom u hjihove greške time pravdajući svoje.

Još jednom kažem, zamislio sam temu kao skup konkretnih primera, dobrih ili loših, iz iskustva ili okruženja, koji pomažu osnaživanju ili sjebavanju ličnosti deteta, a ne kao pokušaj razumevanja 24 satnog emotivnog odnosa na relaciji roditelj-dete, jer to je preobimna tema i priznajem da se ne može razumeti dok se ne dobije potomstvo.

Tako da ako neko ima primere, ili konkretne savetez podijum je vaš.

@jovor

pazi, jeste, ali opet nije. deca dok su mala kupe od tebe emotivne reakcije na nesto a boli ih kurac za to sta pricas i sta im prikazujes, odgovaras i slicno. sta si reko - nebitno. kako si reko - sve.
dok su mali trebaju da budu oko emotivno stabilnih osoba kao oslonac, i da vide razlicite reakcije razlicitih ljudi, normalnih i nenormalnih na ono sto rade, kako bi uvezbali kako da se iznivelisu sta je "normalna" reakcija na sta, i kako treba da se oseca ovo, ili ono.
ako to sjebes sjebao si za psihologa, na zalost. a ovo je ono sto ces da preneses bez obzira na knjige i teorije. plus i totalno ne zavisi samo od tebe, nego i od uze i sire familije, poznanika, tako da... srecno.
generalno ovde nije lose uticaj sredine, izjednacava malo stvari za koje si ti nenormalan, pa bude prilagodjenija osoba. ako je sredina ok.

kasnije, dolazi razum i onda postaje bitno sta pricas i ovo sto pominjes, al to je to sto kazes kad krecu u skolu i na dalje. onda pocinju da budu svesni ne toga kako se ponasas nego sta pricas, jel ti imaju reci tezinu, jel obecanja drzis, jel mogu da "trguju" sa tobom, gde su verbalne a ne emotivne granice itd, i tu razvijaju malo kompleksniju licnost.

kasnije ne znam, reci cu ti. cenim da pocnu da gledaju ko si ti u drustvu i kako funkcionises jer to primecujem za sad.

kako god, predug je to proces za nesto vestacko sto ces da radis sto nije tvoje. radices u pogresno vreme, neiskreno i jos milion stvari, a svodi se na kraju da ako stvarno ne zelis da zaseres ili totalno nemas interesa pa zapostavis dete, neces mnogo da pogresis.

jebote ovo za pitanja... sve sto treba je da odgovoris na nacin na koji si siguran da to sto si rekao jeste to, i dete prihvata to. traze sigurnost a ne tacan odgovor.

ukapiras to brzo sa detetom, ovo ostalo je zajebavanje za filmove i komicare.

ustvari sta jedem govna sa detetom. tako je i sa odraslima.

Poslušajmo Celta, u pravu je čovek.

- radite pre svega na sebi, na tom detetu koje ste i sami nekada bili i koje teško da je vaspitavano baš skroz kako treba. Istraumirani smo svim i svačim, i na tome nam se ne može zameriti. Naši roditelji su u brakove mahom ušli iz velikih zaljubljenosti i ljubavi, to su bile božanstvene romanse, mnogo strasti, seče vena...I 70% tih brakova su se raspali, ili su opstali na nekakvoj usiljenosti. Nije dakle ni čudo što se venčavamo sa 35 - 37 godina. Oprezni smo. Biramo. Hoćemo jedan brak, i da bude normalan, zdrav, stabilan (koliko se može). To je već loša atmosvera za dete, sama po sebi.

- dozvolite mu da bude dete, a ne projektovani lekar, pravnik, sportista, Stefan Milenković itd. Kinezi su sa kontrolom radjanja napravili opasan problem - jedno dete, dakle sve ulažem u njega, ima da se školuje i bude uspešan, ugledan; na klavir od treće godine, na francuski od pete...Sjebaćete decu.

- postoji tri vrste grešaka u vaspitavanju - male, veće i jako velike. Jako velike se posle, kada stisnu zube, bace špric i potraže pomoć psihologa, nelako rešavaju. Ako je majka pod jakim stresom - i dete je pod stresom. Ako se svadjaš sa ženom a dete nema pojma o čemu se radi (vidi da nešto nije u redu) - kriviće sebe. Ako se bijete pred njim još gore.

- ako otac u detinjstvu (i mladosti) ošamari ćerku, samo jednom - ova ima oko 80% šanse da se uda za nasilnika koji će je lešiti od batina i po 20 godina, dok se konačno ne reši da ga ostavi (vrv i neće) ili je ne ubije.

- uložite sebe, ljubav i svoje vreme (nije lako, pogotovo kad radiš 50 sati nedeljno i iscede ti na poslu i zadnji atom snage). Greške ćemo svakako svi praviti, ali ljubav, razumevanje, osećajnost...Kompenzuju i potiru najveći deo. Nismo savršeni, ni deca nam neće biti savršena - i to je u redu.

- e da, i jedna knjižica, zlata vredna. Što bi rekli ljudi svaka bi kuća trebala da je ima. Ako već hoćeš da izbegneš greške sa detetom, a valjalo bi i po sebi malo da pročešljaš (da smo normalni ne bismo visili ovde ind frstplejs, a kamoli još koješta čime kompenzujemo razna sranja i nedostatke), kupi si knjigu koju kačim u idućem postu (radi preglednosti).

https://www.delfi.rs/knjige/105236_drama_darovitog_deteta_knjiga_delfi_knjizare.html

"Mi ni najmanje ne možemo da izmenimo svoju prošlost; ozlede koje su nam nanesene u detinjstvu ne mogu se potpuno ukloniiti kao da ih nije bilo. Ali možemo sebe da promenimo; možemo sebe da “obnovimo” i da ponovo osvojimo svoj izgubljeni integritet. To možemo da učinimo na taj način što ćemo se odlučiti da pobliže osmotrimo u našem telu skupljeno znanje o prošlom zbivanju i da ga približimo svojoj svesti. Taj put je, u to nema nikakve sumnje, neugodan, ali nam u mnogim slučajevima pruža mogućnost da konačno napustimo nevidljivi i tako surovi zatvor detinjstva i da se od nesvesne žrtve prošlosti preobrazimo u odgovornog čoveka koji poznaje svoju istoriju i živi sa tom svojom istorijom".

Evo sad je i vrsni pedagog, nema u sta se melkor ne razume

:)

Pa kad se interesuje čovek da spozna sebe i čita za razliku od tebe kome je to previše smor.

Ejduse spoznaj ovog mog dole

Teorija je uvek zanimljiva.
Zabrinutost večito prisutna. I dok se nema sopstvena porodica i posle, kada se sopstvena deca već uveliko "vaspitavaju".
Pre toga treba obaviti važan posao. Od njega sve zavisi. Izbor buduće žene tj. muža.

Teoretisanje u bilo kojj etapi je efikasno kao razmena mišljenja.
Primena teorije u praksi ni izbliza nije komplikovana kao što izgleda.

Nisam sve čitala ali mi se čini da niko nije spomenuo granicu.
Roditelj koji to ume da postavi na pravi način, u ispravnom trenutku i da je, nakon provere da li je na pravom mestu, sve vreme "drži" je obavio dobar deo posla.
Postavljanje granice izjeda lična nedoslednost i nestabilnost, grubost ili preterana fleksibilnost i ko zna šta još.

Lako je mudrovati.
Jedina procena sopstvenog umeća roditeljstva se dobija tek pošto vam se deca osamostale.
Tada nepogrešivo znate gde ste bili maestralni i gde ste pojeli govno.

Da dodam: ako se deca ne osamostale do 25.-26...roditelj je već pojeo vagon govana.

Ovo je vrlo važna predradnja.

Iako se nismo slagali oko mnogih drugih stvari, sa bivšom suprugom u potpunosti sam se slagao u vezi sa vaspitavanjem i podizanjem i, što je vrlo važno, brojem dece. Isto se nastavilo i posle razvoda - saradnja i briga oko dece nikad nije bila kamen spoticanja.

Sad, kad je dvoje već odraslo, a jedno je na pragu srednje škole, zadovoljan sam kako su ispali, posebno kad je u pitanju socijalizacija. Naravno, uviđam neke stvari koje sam mogao bolje da uradim (mogao sam da dajem bolji lični primer), ali s obzirom na to da smo im malo povlađivali posle razvoda - odlično je ispalo. :)

Kao što reče Celt - najvažnije je da se pred njima ne ponašaš onako kako ne želiš da se oni jednog dana ponašaju.

Zavisi Bul, ako omrznu roditelja, namerno će gledati da se ponašaju i žive potpuno suprotno njegovim načelima. To nije retkost.

https://www.youtube.com/watch?v=JXEiqJeuEAQ&ab_channel=%D0%A3%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B6%D0%B5%D1%9A%D0%B5%D0%98%D1%80%D0%BC%D0%BE%D1%81

Podrazumeva se da se roditelji i deca međusobno vole, oni drugi slučajevi su za neku drugu temu.

pitanje je koliko iko može da se osamostali u doba kada nemaš ni da budeš podstanar a ne daj bože da kupiš nešto

ironično, čini mi se da su jedini ljudi koji imaju para da se odsele upravo oni koje je izobilje para i tata razmazio

Svaki dečak posvesno priželjkuje smrt oca, do izvesnog doba. Otac mu uskraćuje da ima majku na potpunom raspolaganju; neprijateljstvo izmedju sina i oca je nagonska i normalna stvar. Kasnije se to naravno menja; ali ako do pete godine napraviš izvesne propuste odredio si ga praktično za čitav život. Trauma nije neophodno posledica lošeg stanja u porodici - trauma je stav deteta koje razvije u odnosu na stvari koje se roditelju mogu učiniti banalnim. Dete, kako ne bi izgubilo ljubav i sigurnost, mora da se prilagodjava, čega posle naravno nije svesno (ako piškim u krevet neće me voleti, ako ne pojedem sve neće me voleti, ako galamim u 8 uveče neće me voleti, ako ne se posvadjam sa drugim detetom u vrtiću neće me voleti...). Gadne stvari. Oko 90% homoseksualizma nije urodjeno već - stečeno. Negde je pošlo naopako sa ocem (uglavnom majkom) i dete je zastranilo. Slučajevi vraćanja hardkor gay čoveka heteroseksualizmu nisu nikakva retkost. Nasilje koje iskazuje čovek u mladosti je potisnut bes i agresija koji nisu imali mogućnost da se ispolje prema roditelju, radikalno i rušilačko političko delovanje - takodje. Zajebana psiha skroz.

...Heroin, alkohol, kocka, maltretiranje žena, perverzije, kupoholija, radoholija, nenormalno debljanje...Posledice konflikta iz detinjstva kojih ljudi nisu svesni i ne umeju da ih reše. Znam da zvuči bezumno i apsurdno, ali ljudi koji npr biju žene - nisu krivi. Nije svojevoljno i ne mogu da prestanu. Jedino da ga izlomiš od batina pa da se dovede u red; no prvom prilikom, čim ne bude opasnosti - učiniće to najverovatnije ponovo.

Ovo moze na sirotinjsku spiku komotno xd

Brt, klinac si ako sam ja dobro pohvatao, polako, ako pametno izaberes zanimanje i snalazljiv si, lako ces se osamostaliti. Ja sam samostalan od 21. godine, a ne dolazim iz bogate porodice niti sam ikakvu pomoc ocekivao ili dobijao od mojih

Gambi malo se licneš, utegneš i možeš u influensere.

Што више Лудвана у току одрастања.
https://www.youtube.com/watch?v=N4g7Ajmof3A
Детету омогућити школовање, нек научи да чита, пише, говори, мисли, да разликује боје, величине, животиње, материјале и одмах након тога спакује кофере и своје знање покуша да искористи, негде тамо далеко од нас Срба. Не требају нама паметни и способни, треба нам што више Весића, кафића и шопинг молова. У супротном, ако га надрогирате патриотизмом, што су урадили моји родитељи, ризикујете да вас дете мрзи и презире до гроба. Овако вам пошаље разгледницу једном годишње из неке нормалне земље, чисто да знате да нема зашта да бринете јер мајстор зна шта ради и зашта ради. И можете на миру да спавате и слушате дискове звезда гранда из 2008/9...
Ја тако гледам на ствар, тако бих урадио да имам дете.

Patriotizam je dobar, ako je pravilan. Ja sam od rođenja srao prema svemu što nam je govorila zvanična, crveno udbaška istorija. Dakle treba malo mozga da skapiraš da nismo savršeni, da imamo previše šljamova u svojoj istoriji. Nije Pašić heroj nego govnar. Nije džvedžda srpski klub nego udbaško kopile, a udbaško ne može biti srpsko nikako. Nisu ljudi milogorci, nego smo im se zahvalili za Mojkovac tako što smo im poništili državu.

-Ох црњо, не мрзи ме јер сам прелепа црња. Можда би се, ако се ријешиш оне старе шишање са духом, набавили кујама на курцу. Ох, још боље, можда би Тонисха назвала свог псећег магарца ако се икад престане зајебавати, оним можданим хирургом или адвокатом с којим се зајебава. Ниииггааа.

Trebas biti ozbiljan psihopata da doneses dete u ovaj tajmlajn sada, pogotovo u Srbiji

Gde cu ja da podizem dete jebeno, dala mi rodjaka da joj pricuvam klinca od 5 godina, dao sam mu nepovezan dzojstik cepali doom eternal, posle imao kosmare tru stori

I samo o dumu prica posle toga, mislim da sam ga permanentno pokvario, pogotovo scena kad radis glory kill na marauderu a on UJA UJA JEL SMO POBEDILI SAD ONOG SA VUKOM, reko jesmo jesmo, a krv lipti

Dobro je da si malo s familijom isčilirao ako je to s klincom bilo sad skorije, a za njega ne brigaj neka se čeliči šta je meni falilo kad su mi dali da igram keslvaniju 64 kad se pojavio onaj džinovski kostur pa sam povraćao od straha bukvalno sad mi nije uopšte toliko strašan štaviše povraćam samo svaki peti put

melki bi li jebao svoju kevu?

jok, samo sam detinjast xd imam 20 i studiram u drugom gradu, tako da se ja i jesam osamostalio, nego pričam o tome kako nakon studija ili srednje možeš jedino da budeš podstanar i čekaš da ti roditelji umru bukvalno. sem ako imate više stanova i kuća, ali to rijetko ko. jer od plate sigurno nećeš za života zaraditi za kuću.

voimja oca