Корача стазом коју су му други поплочали. Покрива себе прњама сашивеним баш по његовој мери, мери транспарентног бића. Купује храну саткану од остатака гозбе оних који се хране његовим пристанком да попут пса заслепљеног висином стола испод којег клечи, шени за бољим залогајем. Корача полако, застајући да се послужи новцем који је зарадио, радећи бедни посао који не воли, креиран да убија сваки вид напретка, налик преношењу камена са једног места на друго наново и изнова под оправдањем да му је то потребно исто онолико, колико и кутија испуњена животом других у коју заљубљено гледа свакога дана, замишљајући себе у туђој кожи, преплављен осећајем да је његова превише тесно затегнута, онемогућавајући му бег. Остављен сам са собом само у својим мислима, под бравом чији је кључ одавно бачен у море са тегом големим као сваки следећи корак.
Васпитан да другачије не може, и да сваки силазак са стазе покреће механизам који га спречава назад. Тегли и вуче ударан мамузама које је сам створио, јер не сме себи допустити да стане. Савршен магарац, онај који урођену тврдоглавост користи једино и само против себе.