Komentari
- A
Ne razumem.
Upravo sam ušao da napišem da ne razumem.
Pa ako može objašnjenje - ili autorovo ili onih koji su pozitivno ocenili?
Крај смене. Готово за данас. Радост. Као кад теткица звони за крај часа, или се огласи фабричка сирена за завршетак смене. Да ти поред трасе стоји Моника Белучи, ти је не би ни погледао, јер - идеш за гаражу.
Диван осећај који се не може препричати.
Ok je to, ako postoji pesma sa tim imenom.
Npr:
200 na sat
Himna Vučićevih železnica.Ili
Ubode me i ostavi bol na srcu mome
Himna vaksera.Ali ako ne postoji pesma "Ideš za garažu", onda je bezveze.
Возачи јавног превоза немају привилегију да међусобно комуницирају као остале људске групације. Њихова комуникација се своди на махање, аблендовање и свирање док се мимоилазе, евентуално на кратка довикивања кроз прозорчиће.
Каква комуникација - таква и химна. Тамо где може да се стоји у ставу мирно, са руком на срцу, тамо је могућ такав луксуз да химне буду песме. У саобраћају не може, ту једва има времена и за кратко скандирање, а камоли за песму.
Рекох ја, чиновницима и кабинетским теоретичарима не вреди дочаравати.
- A
Ma okej to, nego himna mi je više nešto što treba da ih motiviše da rade, a ne da se peva kad idu kući. Plamene zore i taj rad, nešto u skladu s tim može da im bude himna. Ovako baš i nema previše smisla.
У праву сте ти и Булг за већину људских делатности. У овом случају, када је једина жеља да се прегура смена а да не убијеш некога, или да неко не убије тебе, сами појмови мотивације, химне итд. добијају сасвим другачије значење.
Ideš za Kanadu.