Razmisljas. Takav dan došao, milion stvari ti pada na pamet, pa onda verglaju između ušiju tražeći izlaz. Ali jok. Ne daš im napolje. Ne, dok ih mozak ne sažvaće, obradi, odredi sudbinu. Tada ih samo ispljuneš... Bol, psihička, najjebenija. Vrijeme neko pogrešno, imaš taj osjećaj da te pretiče, da te gazi, a ti kao bez daha, gušiš se, zbunjen, rasejan, tuđ sam sebi. Fax, kurac oguljeni, muljaš, mutiš, i veze nemaš šta od svega toga, nakon toga. Kući ko da si na teretu, stari kao hoće da pomognu, ono sve što treba, tu su. A to te jebe još više, ta priča, šta ako sve ode u pičku materinu? Zajebao si, razočarao. Ispušio. Da li da prekineš sve, da povučeš vodu za sobom, i odjebeš u neku od razvijenih pički materina po svijetu, i počneš da kriviš kičmu radi dizanja ponosa? Imaš li snage za to, volje, muda..?
I tako dok uživaš u novom hobiju, tj. jebavaš sebe u razum(zdrav?), dođe ona, recimo. Eh sad, koja 'ona'. Pa ONA, tvoja (svako ima neku svoju,staru dobru, samo neki još uvijek nisu svjesni toga). I nosi čokoladu. Odlomi komad za tebe. Nasmije se. Zagrli te. Ne govoriš ništa, ali kao da zna. Vadi ti trnje iz oka. 'Biće sve oke, poslušaj me, aj šetamo malo.' 'Biće oke', rekao si toliko puta, i nije pomagalo, i njeno jedno, jedino, u dahu izrečeno ohrabrenje, mijenja te. Uhvatiš sebe kako se smiješ. I stvarno jebote, već je sve oke...
Volim te živote, pizdo jedna.