Jovan Dučić
Pesnik, pisac i diplomata. Njegova dela su ostavila dubog trag u srpskoj poeziji 20. veka. Opsesija su mu bile žene i otadžbina (zbog patriotskih pesama je često bivao progonjen i osuđivan).
Nakon što je završio za učitelja, 1893. god. austro-ugarske vlasti su ga proterale iz Bijeljine. Nakon goga odlazi u Mostar gde je obavljao isti posao. Posle pokretanja časopisa "Zora", ponovo je uhapšen i otpušten. U Parizu je radio sa Jovanom Skerlićem i zajedno su izbacili nekoliko srpskih novina. Takođe je bio ambasador u nekoliko evropskih prestonica. Posle povratka u Srbiju, gde je dobio posao kao diplomski činovnik, 1941. odlazi za SAD i tamo vodi organizaciju koja je predstavlja srpsku dijasporu u Americi. Umro je u Geriju (Indijana), a poslednja želja mu je bila da ga sahrane u njegovom rodnom gradu. Ona mu je ispunjena 2000. godine kada su njegovi posmrtni ostaci preneti u Trebinje, u manastir Nova Gračanica.
"Mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, u idealima svoje rase, on čudnom i sjajnom gipkošću uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju."
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala -
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak na nebu i svetlost u noći,
Kolevko i grobe, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca....
