Нешто потпуно супротно од Бегове чорбе.

Шницла коју је српски вожд стављао на модрице после табања са Османлијама.

Remek delo srpske kuhinje. Šnicla od mesa kastriranog vepra, jer samo prisutnost svih hormona može stvoriti onakav ukus. Puni se kajmakom koji daju samo krave po imenu Milka, što je utvrđeno popisom. Zavijena je kao svaki uslov svetskih moćnika upućen Srbiji. Znači dobro zavijena. Posle toga se potopi u jaja srpskih kokošaka kojima se na farmi puštaju Seke, Cece i Jece. Radi kompaktnosti žumanca. Onda ide valjanje u brašno i prezle, sve to potiče od onog vojvođanskog paora koji 6% onog što uradi ostavi kod kuće. Peče se u ulju koje se ne menja mesec dana, nema za koga da se menja, kafane su prazne. Kada se već tako ispeče spusti se u fritezu i malo pomfrita, da gazda kafane ne bi grejao ulje za jednog gosta. Kada dođe na tanjiru, toliko je lepa, da vam je žao da jedete. Kada glad nadvlada razum, biva zbrisana sa lica zemlje u roku od pet minuta. Na porcelanu ostaje samo ova priča o njenom nastanku, i jedan mali peršun.

Velika, punjena i pohovana kobasica koja aktivira perverznu stranu mozga čim se pogleda. Inače, u narodu je poznatija kao "devojačka radost".

Zagrebački odrezak (hrv.)

Не једите КАРАЂОРЂЕВУ шницлу! Стара је преко 150 година!!

Šnicla apatrid, jedino se u Beogradu zove po nekome, u svim ostalim gradovima sveta sem Beča se zove po imenu baš tog grada. Jeo sam je kao skopsku, sarajevsku, zagrebačku....

poznatija kao Devojački san.

Savršenstvo srpske kuhinje. Dobila je ime po srpskog princa Karađorđe Ptetrović. Ova ista šnicla ima i ime "Devojački san" ali tada se striktno oblikuje kao muški polni organ.