Коцкари. Неизлечиво зло нашег друштва. Седим пре 2 вечери са другом у једном коцкарници. Нисам ни желео да идем, али сам му учинио. После нас улази човек. 40-ак година. Седа за слот апарат и уплаћује 4000 динара. Као да је прошло 2 минута, и опет чујем “ај навиј!”. уплати 5000. Опет, ни 2 минута и иста реченица. Трећи пут сам извадио телефон и мерио време. 1 минут и 31 секунду му је трајало још 5000. и тако неколико пута. Престао сам да бројим када је прешао 30000. Па то је нечија плата. Неко ни толико нема. А он за пола сата то баци. Буквално баци. Вероватно је узео плату, па мислио да заради још нешто. Потрошио све. И шта да каже жени када дође кући? Где су паре за рачуне? Како га није срамота када му дете дође и пита га да му купи нову играчку? “Тата, обећао си да ћеш ми купити оног меду”. Меда остао у казину. Њега ми није жао. Жао ми је те жене и тог детета. Дете ће одрасти без играчака и без оца. Срамотно…