Институције, машинерије које оглођу све, док не остане само гола кост људске душе. Искористе патњу и тугу и кљуцају док не остане ништа више, онда се прелази на нову жртву а стара завршава на сметлишту са милионима других. Кости се беле и подсећају на опасност, али нико не обраћа пажњу, онда се претворе у прах и као да их никада није ни било. Разнесе их ветар.

То нису обичне пијавице које сви познајемо. Оне које се хране туђом мизеријом да би се у својим празним животима осетили боље. Не. То су машине којима је једини циљ прављење новца. Новац као циљ и средство ради остваривања самог себе тј. новца. Новац ради новца.

То је Пинк када искоришћава Гавриловиће. То је Шопингохоличарка која искоришћава тужне, несигурне девојчурке које једини смисао свог постојања налазе у крпама које их покривају. То је Тома Николић који игра на то да народ жели да верује да ће бити боље ма колико то нереално звучало. То је Црква када даје лажну утеху и уверава да ће негде, некада бити боље, да постоји обећано место где ћеш имати све оно што сада немаш. То је балада која симулира осећај љубави, купи цеде - волећеш и бићеш вољен принцип. То су сви они који производе материјалне ствари и рекламирају их као надокнаду за све оно духовно што недостаје.

Реклама је специјална јединица лешинара. Свакодневно бомбардовање људи са циљем индуковања жеље. Док и сами не помисле да стварно желе сва та материјална добра. Стварима се даје личност, брендирају се да би се мислило да су нешто више од обичних комада платна, пластике, метала. Да њихова сврха није коришћење, да постану важније од својих власника, да му се залепе на фацу као ејлиен и да га полако, цео живот, бургијају изнутра. Да нема мира, да му увек треба још, још светлуцавије, са новим опцијама које курцу не служе.

И тако док смисао не постане само материјално. Док не почне да се ради, живи и дише само за то. Лешинари кљуцају, полако, без журбе да се овце не разбеже, овако саме иду на клање блејећи над својом судбином за коју су саме криве. Јер тешко је покренути мозак, страшно је остати сам са собом и жељама које си учен да прикриваш од самог себе. Увек је лакше било радити шта други кажу да треба, онда, на крају, остане утеха да је неко други крив. Али свестан си да је слаба вајда од тога, нема друге шансе да се ствари исправе.