Likovi koje redovno startujem i pricam im o mom ratu u Vijetnamu i ono kad sam se rukovao sa Gadafijem.
Uvek se izbece i cudno me gledaju, a ja se smejem, ahahaha, bole mene...
Svi ustogljeni, cute, nemaju nikakvu facijalnu ekspresiju.
Ko da su ugazili u govno, takva im faca.
Ja im se kezim i smejem u lice, njima i njihovim sablonizovanim zivotima.
Oni se mene plase, narocito ludaci koji se drze za sipku u autobusu i stoje tako poredjani ko sardine, gurajuci se medjusobno i mirisuci se ispod sopstvenih i tudjih pazuha.
A ja se samo smejem i podjebavam ludake.
Pun grad ludaka. Pune ulice, ahahaha!